Ознака: poezija u prozi

NE DAJ NA BRATA

Šta god da se desi –
U sreći ili nesreći,
U slavlju ili tuzi,
U radosti ili žalosti –

Ne daj na brata!

Ne daj na svoje,
Jer ne znaš
Šta nose na duši,
Šta kriju u srcu,
Jer nisi u njihovim cipelama.

Oni znaju zbog čega nose svoj krst
Kao što i ti nosiš svoj,
Koji, neretko, nije lagan.

Često je težak, najteži –
Poput najveće stene.
Veliki je –
Poput najveće planine.
Gorak je –
Poput pelina.

Svoju čašu žuči
Svi katkad pijemo.
I, zato –
Ne daj na brata!
Ne daj na bližnjega svog!

Nisi kadar da sudiš bilo kome,
Jer, ti nisi Bog!

On je gore
I na njega drugima pokazuj prstom,
I to onda kada se na pravdu pozivaš,
Kada mu u tišini molitve šalješ –

One iskrene,
One čiste,
Za bližnje svoje,

Za svoju sestru,
Za svoga brata!

Svako bira svoj put
I zna zašto je baš njega izabrao.

Možda je nekad bio i pogrešan,
Ali, to su odluke –
Koje moramo prihvatiti,
Koje moramo poštovati,
Sa kojima se pomiriti moramo.
Ne daj na svoju krv,
Ne daj na brata i sestru,
Jer vi ste jedno –
Od iste majke,
Od istog oca.

Bez njih
Nećeš biti ni
Srećniji, niti
Spokojniji.

Naprotiv.
Gola smo sirotinja,
Gladni ljudskosti
I svega što nas čini

Onim čovekom –
Velikim,
Najvećim!