Čemu se ti, majke ti, od mene nadaš
da ću ti sebe kao poklon staviti na dlan
nemam ja više ništa da ti dam
sve što je bilo, sve što je moglo
uzeo si davno sam
čemu se ti, majke ti, od mene nadaš
da ću za tobom da posrćem i padam
nećeš, rodjeni, taj film gledati
onom ko me ne ume
ni mrtva se neću predati
i stvarno, majke ti, čemu se ti više od mene nadaš
sad bi, možda, i platio da stradaš
i slabost bi rado u izlog stavio
i sve praštao i sve zaboravio
bezgranično verovao
beskrajno se nadao
a sve si moje zgazio
drugoj se zvezdi noćima radovao
tvoja su dela neprijateli tvojih reči
slomljeno jednom se ne leči
zakrpe ružne na srcu lelujaju
sećaju se, pamte
suze mi još pakleno iz zenica plamte
I da, čemu god da se nadaš, znaš
povratka nema kad izdaš
oproste reči, oprosti duša
sama sebe spali
da tebe prokletstva spasi
nek gresi, kako reče, budu moji, nikako naši
nijedan me greh više ne plaši
i djavole sam sa tvog puta proterala
koliko sam te volela
I stvarno, reci
čemu se više ti, majke ti,
od mene nadaš
dok me lepo lažeš
molim te, u oči gledaj me
ne trepći i pogledaj ne sklanjaj
toliko mi duguješ
meni, koja ti mirno kažem
da, beskrajno volim te,
ali više ne želim te
zavet sam sebi dala
te tmurne noći
kad je duša umirala
i gola i slomljena
nanovo se u mukama radjala
I tad ja sam znala
sva vasiona tvoja udaviće se u bujici mojih suza
u viru moga žala
nisi mi verovao tada,
eto poslednji te put pitam,
čemu se, majke ti rodjene, od mene,
nadaš sada.
Svetlana Tadić
