Добродошли!
Hrisre Bože jedini
pomozi svetlo da pratim
da ne lutam po pomračini
Duha svetog u srca primim.
Pomozi da očistim garavo odelo
trula duša okaje svako zlo delo
rđavo srce čiste suze pusti
milostivi Hriste pomozi i oprosti.
Pokaži mi ljubav i istinu
da ne posrćem na grehu svaki dan
sa ljubavi da razbijem srca hladnu stenu
bez tebe sam Hriste slab i bedan.
Умро је „човек” на врх голготе,
сред мора бурног усамљен брод
што к себи мами кајне животе.
Живот свој даде за људски род!
Све грехе наше и ружне дане
окаја смерно, у тили час
Син Божји, који пречасне ране
понуди Оцу за људски спас!
Два тужна дана без Богочовека,
безнађу нико не види крај.
Трећи дан душа пронађе лека:
„Васкрсе Христос”! У тами сјај.
LUTALICA
Lutala sam dugo poljima širokim,
nogama sam bosim gazila strnjike
i hodala po brazdama dubokim;
sablasne sam senke pretvarala u slike.
Umorne mi oči gledale u nebo,
drhtavom sam rukom ispisala rime,
nazdravljala bolu sa vinom i hlebom,
osećala nemir kako zavodi me.
Pratila sam mesec, tog ludog sanjara
dok mi se smešio mangupski, s visine,
a hiljade zvezda u ritmu damara,
lebdele su nebom poput paučine.
Postala sam prava noćna ptica,
koja budne noći prepliće u dan;
nemirnog duha, kao lutalica,
davala sam život za jedan svoj san.
Tihi sam uzdah pustila u etar,
oblake sam tame učinila vedrim.
Pa, neka mi dušu sad raznosi vetar,
u grudima ću opet biser da iznedrim!
Vesna Stojković
Ne dam nikom noćas da me žali,
pustam tugu srce da mi peče,
niti kurvi da vatru zapali,
neka život iz grudi isteče.
Dušu vinom k’o kolač prelivam,
na kolena pred pijancem padam,
konobara u ruku celivam,
molećivo još čaši se nadam.
Sipaj druže noćas ću da pijem,
kada padnem ti upali sveću,
zbog nje kopnim to neću da krijem,
zbog te žene ja noćas umreću.
Tad okupi sve drugare naše,
nek povorka zastane kraj česme,
zamolite stare tamburaše,
da pevaju tužne, setne pesme.
autor
Jovica N. Đorđević
Tragovi u pesku
Mene grli mesec, a vetar miluje
u tihoj noći, usnulu i belu…
Dolaze mi krišom kad niko ne čuje,
a lagani drhtaj prožima me celu.
I kao da čujem glas u daljini
što liči na šapat izgubljene duše.
Hodam lagano, u cvetnoj haljini
ka moru, dok se talasi penuše.
Budi mesec što me grli nežno,
budi vetar što miluje mi telo.
Nek’ se desi što je neizbežno
u ovoj noći… Sve je uzavrelo!
Zarobljena u tom kratkom bljesku,
negde između jave i sna.
Ostali su samo tragovi u pesku
na obali … I, sama ja!
Možda si ti mornar bez kompasa
kome uvek potonu sve lađe?
Zato dižeš sidro, odlaziš bez glasa,
umesto nade, ti biraš beznađe !?
®©
Vesna Stojković
Прво избија Каћун
чим се повуче снијег
замодри, заплави
Кукуријек крене отровван и зелен
па Шеничица жута ситна
по ливадама…
Љубичица па Јаглика
Звончићи и Висибабе
шумарке заплаве, зажуте…
Бокори се Маслачак
све је то цвијеће
раног прољећа, мог
раног дјетињства…
Ал најрадоснији бијаше ми
Кунђед
Некад сам мислио да је то
Рунолист, јер сав онако
блиједољубичаст, бијаше у
њежном сребрнастом
одијелу од ситних длачица…
Испаде на крају да је то
Саса, врста ријетка, дивља,
врста угрожена…
Кунђед
са врха Братогошта
бијаше ми најдражи дар
у рано прољеће
раног ми дјетињства…
Ваљда сам
осјећао као дијете
да ће сви ријетки и угрожени
бити моја драга дружина
док год, живим
и дишем…
Нас је уставило твоје остајање!
Нека му је просто ко те заустави,
јер можда без тебе било би вас мање?
Ко би онда таквог хтео да те слави?
Да л’ је боље кад ти мислиш нашом главом
пошто само тебе дах олује носи?
Одавно си горе,овенчан са славом,
па нам са висина у инат пркоси!
Ако успут нешто ружно нам се згоди,
ти процени да л’ смо због тог сами криви?
Нас ка циљу не сме слеп вођа да води,
јер вир дубок вреба, студен, огањ живи!
Да л’ су битна дела ил’ задате речи
када нас сустигну олује и плима?
Није важно ко ће те речи да спречи,
битно је да нико сем нас те не има!
Путоказе некад дах олује слама
ил’ их преокрене, ал’ то је варварство,
јер баш нико не зна шта би било с нама,
кад би ти залут’о у погрешно царство?
Ognjeni čoveče,proroče Ilija,
što na zemlji sjajem nebeskim prosija
i molitvom svojom Gospodu ugodi
ta zatvara nebo,s neba oganj svodi,
sve pomoću Božje desnice prejake.
Ti karaše ljude zbog vere im mlake
ti revnova silno za Boga živoga,
pa te crkva slavi ko proroka svoga.
Car te ne ustraši,carica još manje,
Gospod Bog je tvoj car,i tvoje imanje,
nit o jelu brinu niti o pijenju,
ti si sav predan beše Božijem Proviđenju.
Bez straha od nikog,ti strah beše svima.
Ko lav silni što je strah malim mišima.
Ti revnova silno za Boga živoga
pa te crkva slavi ko proroka svoga.
Proslavi te Gospod kao malo koga
jer i ti proslavi Gospoda Živoga,
oganj Bog ti posla da upališ žrtve
silu On ti dade da vaskrsneš mrtve.
Dela tvoja moćna sav svet zadiviše,
ti dušom i telom beše živ i ceo,
zato smrt nemaše u tebi udeo.
Proroče ognjeni,i duhom i telom
Slava!kličemo ti sa dušom veselom.
Prečistoj Devi mi se klanjamo
i milost Božju kroz nju iskamo.
U slavi večnoj ona se blista
i za nas moli Gospoda Hrista.
Molitve njene pune su sile
molitve majke Sinu su mile.
Ona sve voli što Sin njen stvori
molitvom za sve svećom gori,
i svuda stigne da molbe čuje,
svuda da blaži gde tuga truje.
Ime je njeno slast bolesnima,
ime je njeno bič demonima.
Krst i Marija gde se prizovu,
tu hrabrost daju i snagu novu.
Prečistoj Devi mi se klanjamo
i milost Božju kroz nju iskamo.