Прво избија Каћун
чим се повуче снијег
замодри, заплави
Кукуријек крене отровван и зелен
па Шеничица жута ситна
по ливадама…
Љубичица па Јаглика
Звончићи и Висибабе
шумарке заплаве, зажуте…
Бокори се Маслачак
све је то цвијеће
раног прољећа, мог
раног дјетињства…
Ал најрадоснији бијаше ми
Кунђед
Некад сам мислио да је то
Рунолист, јер сав онако
блиједољубичаст, бијаше у
њежном сребрнастом
одијелу од ситних длачица…
Испаде на крају да је то
Саса, врста ријетка, дивља,
врста угрожена…
Кунђед
са врха Братогошта
бијаше ми најдражи дар
у рано прољеће
раног ми дјетињства…
Ваљда сам
осјећао као дијете
да ће сви ријетки и угрожени
бити моја драга дружина
док год, живим
и дишем…
(Прочитано: 88 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.303 пута)
Све похвале господине Алиспахићу за песму као и за поруку коју у себи носи!
Albijanić a ne Alispahić , hvala Vam Dušane, hvala od srca.
Праштајте због овог превида!
Срдачан рпоздрав!