Месец: март 2023.

Саша Милетић добио Златну Кацигу 2023.


Саша Милетић, члан Управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, добио је Златну кацигу 2023. на фестивалу ЗЛАТНА КАЦИГА 2023. Ево извода из одлуке жирија: “Златна кацига за писану форму (прича, песма, афоризам) је Саша Милетић из Крушевца за афоризам: “И радницима капље. Али, од зноја се не живи.”, шифра: “Казабланка”.”

  • Мени за живот мало треба. Шта ћеш више.
  •  И радницима капље. Али, од зноја се не живи.
  •  Волео је изазове. Остао је да живи у Србији.
  •  Нас живот није миловао. Прескочио је предигру.
  • Нама су животи испуњени – празнином.
  • Код нас постоје две врсте срећних људи. Они што срећно живе, и они срећни што су живи.
  •  Нећу више да примам пензију. Од ње не могу да живим.
  •  Док једни узимају све од живота, други за живот дају све.
  • Волонтирам. Од нечега се мора живети.
  • Живим од продаје својих књига, а по потреби и просим.
  • Лекар је пацијенту продужио живот. Док му не донесе мито.
  • Није стигао да прими награду за животно дело. Дело му је заплењено.
  • Живи у уверењу да је нормалан, а има уверење да је луд.
  • Какав је живот у паралелном свету? – Ту и тамо.
  • И у демократији има грађана који тешко живе. У њој свако може како хоће.
  • Коме је машта испунила живот, стварност му је била празна.
  • Сиротиња нам је неуништива. Већина их је преживела. У време предизборне кампање, у Србији се најбоље живи.
  • Некада смо живели у беди и сиромаштву. И данас живимо у Србији.
  • Пишем афоризме и немам од чега да живим.

Настави са читањем “Саша Милетић добио Златну Кацигу 2023.”

PO POGLEDU-Zdravka Pap

Po pogledu
znati šta želiš
i šta ćeš uraditi
to može žena
koja te voli.

Po pogledu
uočiti laž
to može oko
zaljubljene žene.

Po pogledu
prepoznati bol
i izlečiti ranu
to može žena
koja je spremna
za tebe da umre.

Po pogledu
spasiti dušu
i ne pogrešiti
to može žena
koja veruje
u ljubav.

Po pogledu
znati koju ćeš
misao izreći
to može žena
koja poznaje
tvoju dušu.

Po pogledu
biti siguran šta želiš
i skupiti hrabrost
i reći da je kraj
to može žena
koja ceni sebe.

ДАЛЕКО ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ДАЛЕКО ВРЕМЕ

Никола је читао стихове Р. Л. Стивенсона “Home ne more home to me”, “ДОМ МОЈ НИЈЕ ВИШЕ ДОМ МОЈ“,  песника и романсијера викторијанског доба, аутора  романа ,,Острво с благом“. Занет читањем звоно на вратима га врати у стварност. Николин школски друг Милан имао је инстинкт да  сврати када овај  не би  ништа чуо занет поезијом. Носио је уз гитару и широки осмех. Николи се чинило као да види Мики Мауса, онда би започињали лагодни тренуци спојени у заједничко њихово. Никола је рецитовао, док га је Милан пратио умилним инструменталом.  Доцније би се скупило друштво из суседних станова и за тили час би се на дугачкој тераси нашло мноштво  тинејџера, различитих  погледа и хтења, сви би  уживали у штимунгу. Од рата, деведесетих година прошлог века, опсаде људског достојанства прошло је више од две деценије. У Новом Саду у којем живи неко време Никола угледа Милана.  Као у башти детињства јавише му се стихови,  ,,Дом мој беше пун најдражих лица.“ Пришао је и узбуђено почео да рецитује подсећање на далеко јуче. Додирнули су се истим зовом.

Sreća-Zdravaka Pap

Sreća beži,
da je ne uhvatiš,
u raju hoće da živi,
neće u srcu da je kriješ,
da žubori i svetluca
samo za tebe,
ako sreće nemaš,
nisi je stvorio
sam sebi.

Sreća je u tebi,
ne daj da spava,
probudi je da se igra,
uradi nešto lepo
zagrli i poljubac daj,
pruži ruku i pomozi,
ponekad moraš
u tuđim cipelama
da hodaš.

TUGA SA JUGA

Još mi oči tople suze miju,

kada zora pašnjake probudi;

i sve zvezde sa neba se sliju,

pa mi kanu na nejake grudi.

 

Tad na lice ko usud mi sleti,

pa mi dušu obuzima tuga;

kao telal hoće da me seti,

na svu patnju voljenog mi juga.

 

Na livade pune poljskog cveća,

Na šumarke što izvore hlade;

tamo gde je stanovala sreća,

na lepotu i godine mlade.

 

Još me tuga miluje sa juga,

mesto sunca meni liju kiše;

nema sela nit’  jedinog druga,

da mi pesmom sve tuge izbriše.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

BOŽE ,SPASI-Zdravka Pap

Bože, spasi,
od rđave misli
koja u pakao vodi.
Čoveče, priznaj greške,
zauzmi mesto u raju,
svojom dobrotom
spasi svoju dušu,
da ne kopaš grob
sam sebi i ne kukaš
nad sudbinom svojom.

Bože, spasi
od crnog đavola,
da ne muči čoveka
dušu da proda
i pere ruke
od svakog zla,
krsti ga krstom,
podari mu mir,
unesi blagost
u njegovo srce
i nagradi ga
verom u Tebe.

Поетски програм за најстарије Крушевљане – ПоезијаСРБ

Чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, су 3. 2.2023. године у Геронтолошком центру Крушевац извели поетско-музички програм за најстарије суграђане. Наступили су песници: Светлана Ђурђевић, Љиљана Тамбурић, Градимир Карајовић, Милосав Ђукић Ђука и Првослав Пендић Пенда казивањем своје поезије и тако и ове године подржали  установу Геронтолошки центар Крушевац у реалазицији пригодног програма за најстарије суграђане. У музичком тренутку наступио је Градимир Карајовић на усној хармоници. Програм је осмислила и водила заменица председника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, Светлана Ђурђевић.

Настави са читањем “Поетски програм за најстарије Крушевљане – ПоезијаСРБ”

МИРИС БАГРЕМОВА – Љубодраг Обрадовић

МИРИС БАГРЕМОВА
Као некад багремови не миришу,
мраз их очистио све.
И моје мисли друкчије се њишу,
ништа више није као пре.

Ја више и не осећам мирисе,
полако тонући у самоћу.
Неки туђинци конце ми мрсе
и долазе у сан ноћу.

Неки јади живота дневног,
мељу ме у жрвњу као и жито друго.
Бити против – бес је гневног,
против бити – покошуј је лудог.

Ја сам такав, лист отпао.
Волим оно што су ме учили.
Једино ми је учитеље жао,
што су бубали, а нису научили.

Као некад не миришу багремови.
Али јуни је месец липа.
Пораженом остану увек снови,
њега сјај изнутра обасипа.
Настави са читањем “МИРИС БАГРЕМОВА – Љубодраг Обрадовић”

ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА – Бранко Мијатовић


ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА

Дивно јутро, мило сунце, вече стиже и дан дрема,
све је исто у кафани, али мене више нема.
Лишће вене, безброј боја, шума се за зиму спрема,
све је исто к`о некада, али мене тамо нема.

И снег паде, затре путе, леденице висе с трема,
све је исто у мом крају, ал` трагова мојих нема.
На мом гробу пуно цвећа, а највише хризантема,
док гитара тихо свира песму старога боема.
Настави са читањем “ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА – Бранко Мијатовић”