Još mi oči tople suze miju,
kada zora pašnjake probudi;
i sve zvezde sa neba se sliju,
pa mi kanu na nejake grudi.
Tad na lice ko usud mi sleti,
pa mi dušu obuzima tuga;
kao telal hoće da me seti,
na svu patnju voljenog mi juga.
Na livade pune poljskog cveća,
Na šumarke što izvore hlade;
tamo gde je stanovala sreća,
na lepotu i godine mlade.
Još me tuga miluje sa juga,
mesto sunca meni liju kiše;
nema sela nit’ jedinog druga,
da mi pesmom sve tuge izbriše.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 224 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.257.937 пута)
Песма твоја у срце ме дира,
јер због “југа” ни ја немам мира;
видим: живом да срце чупају,
алаучу, таламбас лупају.
Но ме теши да још Срба има,
којим мила ј` њина ђедовина;
и који ће српски југ да бране,
да излече божурима ране.
Опрости драги мој колега, али мислим голем грех би био да на ову твоју дивну песму ја ти стихом нисам говорио.