Пут ружама посут нестао у блату
обрастао трњем, некада у злату!
Сав у обрисима и нема га, где је?
Не да се пронаћи, прах веје ли, веје!
Некада јунаци, а сад безоблични
духови прошлости и нимало вични
даху ветра новог ког будућност иште.
Од сећања, њима оста пепелиште!
„Небеска калдрма” није више златна!
Прошетати нећеш, јер је бесповратна
улица, ком ходе слободе весници.
Одавно је нису походили свици.
Још само хук река успомене давне
на предаке буди, јер су земље славне
синови најбољи у небеском пламу
и никога нема да разгрне таму!
(Прочитано: 506 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.153 пута)
На традицији оних песама које су део нашег одрастања, и васпитавања, у духу Јакшића, Шантића, Диса, … Шетам калдрмом читајући песму, по трећи пут, све тражећи пут. Али, како песник каже, прошетати нећу јер је бесповратна. У тами, нема светлости, чак ни оне крајпуташке, од свитаца.
Песма је силна-не пише нам се добро!
Хвала Вам уважени Лазаре на силном коментару!
Знам да „ племе моје сном мртвијем спава”. Знам да не смемо дигнути глас због „ тита и партије”, па самим тим нисмо ни слободни људи, али и то има своје предности. Не морамо размишљати својом главом! Знам да је само седам-осам академика потписало Светосавски проглас о опстанку Космета. Знам да је у одсудним тренуцима Црква увек била уз свој народ као што сада није, јер је мало отпутовала у америку, а прошли пут у Црну гору, тако да смо препуштени вољи Господњој, пошто своју и немамо, али треба веровати! Знам…
Срдачан поздрав и свако добро вам желим!
Респект уважени колега, не само за маестралну песму већ и за тему на коју сте се усудили да пишете!
Највећа жртва после Косовске битке, а за спас српског рода, беше принцеза Оливера која прође “путем ружама посутим”… читајући ову песму човек мора да се запита чему њена жртва, чему Стефанова жртва, чему жртва велике царице Милице када Србље Косово издаде, кад Косово Арнауту даде? Чему сва наша писанија кад нам је народ све “глувљи” на овакве теме? Чему…
Хвала Вам господине Бранко на овом дивном коментару! Ни једна жртва није узалудна!
Наслов ове песме и њени први стихови нису случајни, као што није ни случајно све ово што нам се дешава. Неки догађаји се припремају десетинама, па и стотинама година унапред и само им треба „ погодно тло” да „изникну”, али даће Бог… Догодине у Призрену!
У прилог тренутним дешавањима ево неколико стихова неке будуће песме:
„ Падосмо у бездно где безнађа рује,
где тихују чежње, сновиђења страсна.
Где о ничем лепом „не сме” да се снује.
Тишина о „ смрти” толико је гласна!
Свако добро Вам желим!