OČEVA BRIGA
Poguren čovek hoda dok mraz mu lomi kosti
U ruci nosi sveću i flašu crvenog vina
Njegov ga vinograd čeka ko da mu dolaze gosti
Al ovaj gost je duša kojom već vlada zima.
Rukama starim i hladnim, čovek miluje Čokot
Breme godina nosi na plećima i duši
Zube je stegao jako, ne čuje se ni cvokot
Dok ga hladnoća i magla sve više štipa i guši.
Vinograd nekada beše njegova najveća radost
Od Trifundana, do zadnjeg, ubranog sočnog grozda
Detinjstvo u radu sa ocem i srećnu, bezbrižnu mladost
Veselila je u jesen okićena vinova loza.
Blago se ovo pod nebom još bori da olista
Sinovi odoše davno da tuđe njive oru
A starac sa srcem lava, njegova duša čista
Vinom nazdravlja Bogu, u njivu krene u zoru.
Evo i ovog jutra kad Trifundan osvanu
Oreza prvu gidžu, posipa po njoj vino
Zapali sveću i tamjan, poljubi vinovu granu
Znajući istinu pravu beše mu do neba krivo.
Srce je svoje dao za ovu grudu crnu
Koja mu uzvrati uvek blagom što dušu leči
Kad jednog dana ode pred Boga na istinu
Ko će praviti vino za slavlja njegovoj deci.
Ljiljana Tamburić
