Сутон полако спушта тамне копрене вео
на наше мало село, свуд мине жамор и ход.
У крчми старој, „швабској” „васкрсну света део”
и рујно вино што се с астала лије на под!
А грех је, јер је чокот копала рука вредна,
хор младих девојака плод берићетан брао…
Можда је у том рују планула љубав једна?
Можда је буљук деце из њега грожђе крао?
Можда је стари „прота” по голомразном дану
знамењем Светог крста шкропио „грашевину”,
кадио виногорје.Вином „целио” рану
тек орезаној лози? Молио у том чину!
Кроз стар и прашњав пенџер проћири месец цео!
Наслути чежњу која опхрва ноћобдије,
али тај усамљеник судити не би смео,
јер се у винској чаши наша истина крије.
Нехај им памет узе! Док време хуји, лети,
никога нема да се у своме забораву
преуми, или макар на тренутак се сети
да сутра, ливадама треба „отети” траву.
Замлечила се поноћ, небески свици бдију!
Слушају радознало „ жубор са извор-чесме”,
ал’ не спознаше севдах због ког се сву ноћ пије,
нити најлепшу тугу старе љубавне песме.
Чују се први петли, косибаша још нема?
Паорска кола неме, нису ‘прегнути ати.
‘Место дората, вилин-коњиц на пут се спрема.
Без узде и кајаса, сам се к’ ливади пути!
