RAJEVSKOM U ČAST – Adrovac 2022.

Nikolaj Nikolajevič Rajevski (pukovnik) potiče iz ugledne porodice. Bio je unuk proslavljenog generala Nikolaja Rajevskog, heroja Otadžbinskog rata 1812. godine, (protiv Napoleona, a njegov legendarni ratnički podvig ovekovečio je Lav Tolstoj u romanu „Rat i mir“) po kome je i dobio ime. I njegov otac, koji se takođe zvao Nikolaj Nikolajevič (1801—1843), bio je general-lajtnant. Oženio se Anom Mihailovnom Borozdinoj (1819—1883), za koju se govorilo da je bila lepa, ugledna i obrazovana žena. Otac mu je umro mlad, ostavivši iza sebe dvojicu maloletnih sinova, Nikolaja i Mihaila. Kasnije, Nikolaj i Mihail su završili studije na Moskovskom Univerzitetu (fizičko—matematički fakultet). Nikolaj je još tokom studija pokazivao interesovanje za književnost i istoriju slovenskih naroda (tečno je govorio francuski, nemački, engleski, razumeo srpski). Kasnije se mlađi Mihailo oženio sa devojkom iz ugledne porodice, Marijom Grigorijevnom Gagarin, a stariji Nikolaj se bavio raznim javnim i državnim poslovima. Posle studija oba brata su bili na službi u gardijskom husarskom puku. Rajevski kao tridesetogodišnjak, dobija čin pukovnika, a zatim odlazi u Taškent gde učestvuje u ratnim operacijama (gde je i ranjavan). Nikolaj je, još kao mlad oficir, bio upućen u specijalnu misiju na Balkan i u Srbiju. A prava dragocenost su četiri pisma pukovnika Rajevskog iz 1867. godine prilikom njegovog prvog dolaska u Srbiju. Prvo pismo od 15. maja po starom (30. maja po novom kalendaru) datirano je iz Čačka, dok je potonje od 2/14. juna poslao iz Beograda. Sva je pisao na francuskom jeziku i sva su upućena ministru srpske vojske pukovniku Blaznavcu. Za putovanje u Srbiju i Bosnu u specijalnu misiju odabrao je Rajevskog niko drugi nego ruski car Aleksandar Drugi, a instrukcije dao ministar vojni Miljutin, u Srbiji ga prihvatio srpski ministar Blaznavac. Devet godina kasnije, drugi dolazak pukovnika Rajevskog je 1876.god. kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu. Sa sobom je doveo priličan broj ruskih dobrovoljaca (3000-5000). Po dolasku u Beograd iz Odese, prvih dana avgusta meseca 1876. odmah se javlja na moravski front u štab generala Černjajeva na Deligradu. Černjajev je jedno vreme na Rajevskog gledao sa podozrenjem, na šta se Rajevski nije obazirao. General Mihail Grigorič Černjajev ubrzo dodeljuje Rajevskom komandu nad određenim združenim odredima. Prvu bitku na tlu Srbije Rajevski je vodio za selo Moravac, dok je najslavnija pobeda na moravskom frontu bila bitka na Šumatovcu, gde su nebrojeni napadi bili od Turaka ali su svi odbijeni. Ipak na moravskom ratištu tih dana izginulo je oko 9 hiljada srpske vojske (kao i bar 31 ruski oficir) i više od 15 hiljada turske vojske. Odlučujuća bitka za Adrovac bila je i kobna za pukovnika Rajevskog. Turska vojska je započela napad 20. avgusta (1. septembra po novom) koji je trajao od 8 sati ujutro do kasnih večernjih sati. Turci su celo pre podne sa teškom artiljerijom napadali srpske položaje. Po početku bitke general Černjajev je odmah izašao sa štabom na Prćilovački vis. U ranim popodnevnim časovima general Černjajev šalje odred pukovnika Rajevskog kao podršku u Gornji Adrovac. Već negde oko 17 časova glasonoša donosi vest od komandira baterije poručnika Šamanovića, generalu Černjajevu da je pukovnik Rajevski „ovog časa poginuo od neprijateljskog puščanog zrna“. Svega 16 dana bilo je dovoljno da se upiše u istoriju Srbije. Njegovo telo sahranjeno je u porti manastira Sv. Romana, a odatle je posle nekoliko dana preneto u Beograd. Petog septembra ispraćeno je uz velike počasti za Rusiju, posle opela u sabornoj crkvi kome je prisustvovao kralj Milan. Za vreme opela u Sabornoj crkvi činodejstvovao je prvi srpski mitropolit Mihailo sa sedamnaestoricom sveštenika. Pevao je i hor prisutne kozačke legije. Na mestu gde je poginuo u Gornjem Adrovcu podignuta je crkva Sv. Trojica, u narodu poznata kao šarena crkva ili crkvi ljubavi, ruska crkva. Plac za gradnju crkve otkupila srpska kraljica Natalija, a da je izgradnju platila grofica Marija, snaha pukovnika Rajevskog. Veliku je ulogu pri gradnji crkve imao je vladika niški Nikanor Ružičić. Ovaj sveti hram je izgrađen i osvećen 2. septembra 1903. godine. Od puta pa do ulaza u hram ističu se drvoredi lipa koje su donesene, kako kaže još jedna legenda, iz sela Razumovske u Ukrajini, sa nekadašnjeg imanja grofa Rajevskih. Sveto slovensko drvo, lipa, natkriljuje na ovom mestu, valjda kao nigde drugde, i legendu i stvarnost o ratu 1876. u kojem je bratstvo po oružju Srba i Rusa ovekovečeno spomenom kakav je ova znamenita crkva.