Месец: март 2022.

ТРИДЕСЕТ ДАНА РАТА – Ђорђе Петковић

ТРИДЕСЕТ ДАНА РАТА

Деконструисани сонет с репом и са
         обостраним акростихом у огледалу.

Рат – злоћудне клице, за речју масу сказ:
Уклетни бубалаз с тенковске рилице!
Суза се разлаже: зар су атоми кул?!
Искаче сомнабул из заумне каже.

Јутро – уз ТеВе кас, папазјанија – плин,
Антипесма је чин: напујдан бесан пас!
И питам ко је ко, шта је све чији знак,
Узмиче за трен мрак и ко је шта рек’о!

Копрцам се а зјап замењујем за рам:
Римујем речји шљам док избегавам кап!
Авељкаински спот у ратном сигналу

Јури к огледалу – сулуди идиот!
И амерски чин-чин уклетој празнини,
Надев је у глини коју прелива сплин.

Алхемију чисту признајем за снагу,

А нек иде к врагу смех по Антихристу!

Немушти сигнали – безосећајан дрон:
Испред меведа клон: квази – идеали!
Јесмо у комп(л)оту неутрални за рат,

А спремни на шах-мат, одиграсмо фоту!
Речју масу је срам што испуњава зјап,
Као обичан трап – акродексонов рам.

Умислио сам лук за чаробно коло,
Искри дупло-голо, посве (ч)уман баук!
А мути се екран и кревет ми је спас,
Ја залуд дижем глас, стар и паралилан!

Искочи сомнабул из заумне каже;
Суза се разлаже: зар су атоми кул?!
Уклети бубалаз с тенковске рилице:
Рат – злоћудне клице у речјој маси сказ.

Настави са читањем “ТРИДЕСЕТ ДАНА РАТА – Ђорђе Петковић”

ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА – Андреја Ђ. Врањеш







ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА

ЖИВОТ ЗАМРШЕНИ

Пробуђена лепота у заспалој ноћи,
гласног трајања, радосног бића,
у себи грли светлост раздрагану,
сва су се у њој пронашла открића.

Кад се осврне тиха, без речи,
угледа негдашње трагове своје,
дубоко испод неба голог,
судбина сложена у тонове боје.

Замршени живот на театар личи,
завеса падне, не диже се више,
једну је представу одиграла своју,
другачију свима ФОРТУНА напише.

ШТА ЈЕ БОЉЕ

Лепо је знати,
нешто је боље и не знати,
чуо сам једног,кад рече гласно,
ко не жели знати,
мораће да плати.
Сад ме мучи,
шта је боље не знати ил знати ?

ЈУНАК!

Има нешто узвишено лепо,
у тој  борби сама против свих,
изгубити главу, а остати жив.

© Андреја Ђ. Врањеш

Настави са читањем “ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА – Андреја Ђ. Врањеш”

DRAGA SLIKA – Jasmina Dimitrijević

DRAGA SLIKA

Iz albuma smeše mi se, lepe oči, kao moje,
od onoga davnog dana čekala je slika mene,
sad sa setom u nju gledam, dok se teške misli roje.
U dušu mi valovima navalile uspomene,
pristigle su iz mladosti, pa mi lice tugom boje.

Vidim sebe na toj slici, k`o dvojnicu moje mame,
u očima pokušavam naći tračak njene sreće,
da ukrasim uspomenom, tužne dane ove tame.
Na slici joj dugu kosu, krasi sveže majsko cveće,
ljubav prema toj lepoti, prenela je majka na me.

Sečanja me odnesoše, u bezbrižnost doba toga,
do detinjih lepih dana, uspomena lepa seže,
poslali mi dragu sliku, promišljaji milog Bogа.
Sve što duže u nju gledam, u duši mi biva teže,
gledaju me tople oči iz detinjstva davnog moga.

Vratih sliku u tamninu, nek je čuva album stari,
neka spava na svom mestu, od sebe je krijem same,
kad je uzmem duša jeca, srce bolno prokrvari,
I poželi moja glava, kao nekad njeno rame,
sad sve ono što bi lepo, pokrali su spomenari.

Kad me tuga opet skoli, izvadiću dragu sliku,
suznog oka, prazne duše, diviću se njenom liku.

Настави са читањем “DRAGA SLIKA – Jasmina Dimitrijević”

DANAS ĆU – M. Popović


Danas ću još jednom, opasan
Cendrarsovom rečenicom da Nismo
više životinje, ali izvjesno je da još
nismo ljudi, raznijeti i prosuti po sobi
mix ranojutarnjih vijesti o ratovima
i bratoubilačkoj naravi.
Možda ću djelimično i ukrotiti
lucidnu misao o božjem milosrđu.

Настави са читањем “DANAS ĆU – M. Popović”

GROBOVI ĆUTE

Sablasno tiho, samo vetar cvili,
ni pesme, ni glasa, zvuka flaute,
u počinu tela ljudi su svili,
čuvaju tajne dok grobovi ćute.
 
Umorna ptica dok ka jugu leti,
u begu od ledene duge zime,
na grob k’o na rame junaku sleti,
Na ploči bledi uklesano ime.
 
Junačke grudi sad prožima trava,
bačene daleko od rodne grude,
još poj ptica čuva od zaborava,
 
sećanje na hrabre velike ljude.
Ni pesme, ni glasa, zvuka flaute,
u beskraju svome grobovi ćute.

Настави са читањем “GROBOVI ĆUTE”

VASELJENA- Dragan Milošević

VASELJENA

U suzi Njegovoj, ljuljuška se Vaseljena kao ladja
a u malenom mlinu, pod kamenom života koji se vrti
od naših duša iskra ljubavi se radja
dok na tela naša strpljivo čeka gvozdeni kamen smrti.

U nekom novom Vaseljenskom mlinu,
od ljubavi naše , izmedju dva kamena stvorene,
vaskrsle duše ponovo će u žvot da se vinu
dok neka nova tela u prošlosti traže svoje korene

B EO G R A D
12. 07. 1999. god.

ODLAZAK- Milošević Dragan

ODLAZAK

Svetla se gase,
motori bruje.
Odlazi kolona u ljuti boj.
U noćnoj tmini,
na nebu bez zvezda,
raketa roj.

Odlazim i ja , žurno,
bez pozdrava,
ne stigoh vam reći
da vas otac voli.
U ova ratna vremena
možda je tako i bolje
jer rastanak manje boli.

Dragana, ćero moja ,
poljubi Natašu dedinu
u ovoj crnoj , ratnoj noći,
moju zvezdu jedinu.
Pazi na sebe i na čedo
koje u sebi nosiš
biće to dedin junak,
samo takav, da se ponosiš.

Jelena, pazi na Natu
i pomozi Dadi svojoj,
vreme je ratno, teško.
Još je teže
u mladosti tvojoj.

Milošu , ako se javi,
recite
da sam otišao,
zna on već gde.
Svet je mali,
možda ćemo se sresti
na jugu
a možda … i ne.

Ma gde bio,
duša će moja
nad vama i
vašom sudbinom da bdi.
Zauvek u mom srcu
i mislima
bićete samo vi.

Kad’ budete srele
uniformu plavu,
ne bežitte,
ne okrećite glavu.
Obrišite suzu i
setite se oca svoga,
setite se mene
i moje,ljubavi, vama,
ovom pesmom izrečene

Na putu za Đakovicu
25/26. 03. 1999. god.

 

__________________________________________________________

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
 Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

_______________________________________________

(Песма је писана поводом обележавања деветнаестогодишњице бомбардовања).

© Драгојло Јовић

ОКЛОП – Љубодраг Обрадовић


ОКЛОП

Тутањ у даљини,
језом душу затвара.
Јуриш ка истини
силно ме умара.

Тутњи даљина од бомби,
одсјај на западу засени.
Не, не могу да поверујем.
Не, не. Не догађа се то мени.

Нека копрена на очи пала,
ни одјек слободе не слутим.
Сва лепота опет нестала,
опет истина у глави се мути.

Свет се опет заклатио
и као клатно клима.
На западу се сад рати
и сваком спокој отима.

Настави са читањем “ОКЛОП – Љубодраг Обрадовић”