Дан: 24. март 2022.

ODLAZAK- Milošević Dragan

ODLAZAK

Svetla se gase,
motori bruje.
Odlazi kolona u ljuti boj.
U noćnoj tmini,
na nebu bez zvezda,
raketa roj.

Odlazim i ja , žurno,
bez pozdrava,
ne stigoh vam reći
da vas otac voli.
U ova ratna vremena
možda je tako i bolje
jer rastanak manje boli.

Dragana, ćero moja ,
poljubi Natašu dedinu
u ovoj crnoj , ratnoj noći,
moju zvezdu jedinu.
Pazi na sebe i na čedo
koje u sebi nosiš
biće to dedin junak,
samo takav, da se ponosiš.

Jelena, pazi na Natu
i pomozi Dadi svojoj,
vreme je ratno, teško.
Još je teže
u mladosti tvojoj.

Milošu , ako se javi,
recite
da sam otišao,
zna on već gde.
Svet je mali,
možda ćemo se sresti
na jugu
a možda … i ne.

Ma gde bio,
duša će moja
nad vama i
vašom sudbinom da bdi.
Zauvek u mom srcu
i mislima
bićete samo vi.

Kad’ budete srele
uniformu plavu,
ne bežitte,
ne okrećite glavu.
Obrišite suzu i
setite se oca svoga,
setite se mene
i moje,ljubavi, vama,
ovom pesmom izrečene

Na putu za Đakovicu
25/26. 03. 1999. god.

 

__________________________________________________________

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
 Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

_______________________________________________

(Песма је писана поводом обележавања деветнаестогодишњице бомбардовања).

© Драгојло Јовић

ОКЛОП – Љубодраг Обрадовић


ОКЛОП

Тутањ у даљини,
језом душу затвара.
Јуриш ка истини
силно ме умара.

Тутњи даљина од бомби,
одсјај на западу засени.
Не, не могу да поверујем.
Не, не. Не догађа се то мени.

Нека копрена на очи пала,
ни одјек слободе не слутим.
Сва лепота опет нестала,
опет истина у глави се мути.

Свет се опет заклатио
и као клатно клима.
На западу се сад рати
и сваком спокој отима.

Настави са читањем “ОКЛОП – Љубодраг Обрадовић”

ПТИЦА БЕЗ КРИЛА – Љубодраг Обрадовић

Аутор Фотографије: Миливоје Минић


ПТИЦА БЕЗ КРИЛА

Златно-жути листови,
помешани са зеленим,
ветар неосетно пири…
По неки лист увео,
окрене се трипут у ваздуху,
па се придружи онима,
који су ту од јуче…
И у друштву се умири.

Птица једна мала,
на сунцу јесењем
пред јесен ону праву,
некако тужно покреће крилца,
питајући се да ли ће је неко
у пролеће видети здраву.

Та, хладна зима долази,
када царују снег,
мраз и северац…
И сви беже, траже
свој кутак, топли дом,
а она не зна свог лета правац!

Помислих:
*О, птицо мала,
како си слична мени…
Немаш више своју љубав,
немаш више свој дом.*

Настави са читањем “ПТИЦА БЕЗ КРИЛА – Љубодраг Обрадовић”