Дан: 7. март 2022.

БУКВАМА – Љубодраг Обрадовић


БУКВАМА

Зуцнеш ли само
све звезде пашће,
а влати зора
зарасти у маховину.

Поломљена гора
плакаће за мртву тишину,
а тишина биће одјек
далеких истина
и бол невина
од стрела борових иглица.

Зуцнеш ли само
Плакаће шума растиња,
пробијена светлом,
између две букве,
од кoлeна  па навише,
а чудна белина,
тек дoлeтела на пропланак,
настојаће да пукне
у налетима бесним
где зној мирише
ко потоци суза
потопљени смех.

Па зар не схваташ срно,
застала у лету,
да си погођена одавно
и да ти је судбина
већ скројена.
Тебе само грч чека,
а могла си бити и вољена
ко звезда
у прскозорје рано,
ко у лето тиха река.

Настави са читањем “БУКВАМА – Љубодраг Обрадовић”

TRAG DUŠE – Јasmina Dimitrijević

TRAG DUŠE

Bez traga otišle sve radosti moje,
dušu mi još tišti neprebolna rana.
Dok zlačano Sunce kupa perivoje
ovo je tuđina meni nepozvana.

Postala sam mala uplašena ptica,
koja svoju sudbu sada gorko kune.
Nesrećnoj gitari kojoj fali žica,
pa negde u uglu samrtnički trune.

I dok jeca žica negde mi u glavi
u mojoj blizini lica razdragana,
svako od njih nesto u veselju slavi,
a ja kao slepac na rubu bezdana.

I tako mi dani utonu u noći
Bez videla oko da progleda neće
Gde se duša vije da li ću još moći
Da preletim gore do usrdne sreće.

Gde me srce vuče do predaka praga,
i uzletim snažno , da sačuvam traga.

Настави са читањем “TRAG DUŠE – Јasmina Dimitrijević”

СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш

СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ

Сунце се у пурпурним нијансама спремало за залазак, призор контраста, такве боје не би замијешао Рубенс. На жалост само ријетки примјећују предивну опомену. Узнемирен, шта ако се не појави изнад људи, ријечних обала, црних шума , ако заборави да се врати. Стрепња, шта би се догодило? Питање које помјера ка немиру. Како би селице одредиле одважни пут, како би цвијеће додиривало вид без мајке свјетлости? Сунце је код далеких народа слављено као Божанство, њему су се молитвено окретали, гледали га богати и они убоги, славили ћутањем. Окренувши се од врлина човјек се удаљио од себе, од закона божјих. Себичан постанком, похлепан живљењем, он очима здравим велико Сунце не види. Заборавио је да подигне главу, препознаје новац као циљ, изгубљен суштином, не мари за кратковиде поступке. Мрзи он смисао, себе мрзи, крвари вијековима ранама, отвара ратове ђавоље ујдурме. Његов ход је одиум. ,,Нови“ човјек трује земљу, воду, загађује ваздух. До када ће кварити хармонију? Може ли се догодити да на планети нити једно сјеме у надању не никне? Поплаве неубичајених силина нападају претњом да потопе, пожари горе Амазонијом, смањују се плућа Плаве планете, активирају угашени вулкани, односе оркани, земљотреси руше старе градове, није ли све што се дешава лоше у природи човјеков пораз, дјело урађено без свијести и савјести, повод је за озбиљно преиспитивање? А Сунце милином грије ли грије и као да се човјеку сферно смије, док човјек оптужује живот, као да не зна да смрт дозива. Ако настави бахато, његов одлазак из историје у аут је једина опција, велика казна. Природа ће се запитати: ,, Због чега кажњавати биљке и животиње“? Зашто недужним укидати постојање, можда је КОВИД упозорење? Или је човјек провалија? Уметност је радост омеђена духом, Сунце је радост у времену. БОГ КОЈИ ГЛЕДА… ВИДИ СМИЈЕШНЕ У ОЗБИЉНОЈ ПРИЧИ.

Настави са читањем “СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш”