Једно уз друго чврсто приљубљени, стојимо
Ноћас смо у звездано небо загледани
Она ми своју главу на раме прислони,
гледа ме и ћути, а очи јој се сузама пуне
Тишина нам се у срца увукла
Хтео бих да јој на лицу осмех ухватим
а тамо нека сенка стоји. Не знам шта скрива
Њено треперење поред себе осећам
Да је шчепам у загрљај, па да заједно плачемо?
Међе наших тела бришу се отварајући се безмерју,
нестају, потопљене у небо и зар. Ишчезавамо.
Бол из праисконских дубина Васељене надире
Сенка моје немоћи тамни и кроз уснулу варош промине
Додир руке њене враћа ме међу кретње, речи, осмехе
Та се милост једном у животу даје, ако се даје
У радости све се горчине утапају
Из радости у радост ме води као вилинско дете
У ту срећу не смем више да верујем
Она је вир моје радости
У свет је неки загледана у који ја приступа немам
Свет с оне стране сна. У јаву дана враћам се,
стазу од сна до јаве јутром невољно прелазим
Личи на сан, а није. Није ни сан, ни смрт
Време пред нама прозрети се не може
Неизвесне будућности пакао слутим
Одлазак њен у себи као амбис назирем
Сутра одлази
Прекосутра Сунце помрачује се
(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)
Дан: 15. март 2022.
KAD ODLAZIŠ, OKRENI SE – Ljiljana Tamburić
Kad odlaziš, okreni se
Kad odlaziš, okreni se, pa pogledaj iza sebe,
trag za tobom, vidi li se, ostaje li deo tebe?
Za potomke, za sećanje, da te vide u mislima,
da ih vodi obećanje, da ćeš uvek biti s’ njima.
Kad odlaziš, ostavi im, u amanet dedovinu,
pooranu, zasađenu, i livadu pokošenu…
Ostavi im spomen ploče, zadušnice za prapretke,
da posete, ako hoće, to korenje i začetke…
Kad odlaziš, ne moraš im, ostaviti kuće, kule,
neće biti od koristi, zemne stvari što istrule…
Ostavi im za sećanje, istinu o zemlji ovoj,
kazivanje, svedočenje, o golgoti preživljenoj.
Kad odlaziš, pogledaj ih… vidiš li u njima ljude,
hvaliće li te potomci, Il će možda da ti sude…
Što im treba izgradiće, još i lepše no ti što si,
dal’ nauči svoje ptiće, da u srcu ljubav nose…
Kad odlaziš, digni glavu, mirnu savest tamo nosiš,
imaš hrabrost, imaš slavu, zlom vremenu što prkose.
Pa pogledaj svoje stope, njima sada tvoj sin gazi,
ruke kad se tvoje sklope, ostaće na tvojoj stazi.
Ljiljana Tamburić
BEZ NJE, SAV BI ŽIVOT STAO – Ljiljana Tamburić
BEZ NJE, SAV BI ŽIVOT STAO
Ona ume da zablista, da očara, da zavede,
da potraži da se za nju sa nebesa skinu zvezde,
Ona ume da zavoli, da život za ljubav daje,
da dovede svog čoveka kad god želi u odaje…
Ona može da zaseni, da zaludi, da zavlada,
snagu ima da zadrži nebo koje s kišom pada,
Ona rađa u mukama, kuću nosi, porod čuva,
Ona vuče sve poteze, ona čisti, ona kuva…
Ona pada od umora da ugodi svojoj deci,
Boga moli, da imaju, zdravlje dobro kao preci…
Ona čeka ptiće svoje, kada odu na daleko,
Ona privija na grudi, unučiće, toplo, meko…
Bez nje sav bi život stao, paučinom obavio,
bez nje, svet bi naopačke, haotičan uvek bio.
Ona čini da na Zemlji, svaki kutak bude bajka,
Čoveku je sve u jednom: žena, sestra, ćerka, majka!
Kao muško, u rat ide, s ordenjem se otud vraća,
Na ranama, dobijenim, zavide joj čak i braća,
Ona ima snagu lava i živote kao mačka,
Za opstanak ljudskog roda, njoj zahvalnost…ovde-TAČKA!
Ljiljana Tamburić
PRVI PUT NA STRAŽI- Dragan Milošević
PRVI PUT NA STRAŽI
U tihoj noći stražar
Kao kip u seni stoji.
Misli mu blude
I povremeno minute broji
Na svaki šum
Srce mu zalupa jače.
Da li se neko prikrada
Ili neka zverčica skače
„Još malo“ , kaže sebi,
„Smena će doći“
I poče u mestu cupkati
Uveren da će ga san proći.
Da skrati minute
Prebaci pušku s’ramena na rame,
Napravi grešku
I na suvu granu stane.
Odjeknu prasak u tihoj noći,
Ukoči se i pretrnu.
Je li to od njega
Ili od nekoga u susednom grmu?
Na njegovu sreću
U taj nezgodni čas
U obliku smene
Za njegovo srce dodje spas.
Na kraju kolone , pomisli
„I u ovome ima neke draži.
Nije tako strašno
Pa tek sam prvi put na straži“
Voz Beograd-Zaječar
Železnička stanica Požarevac
13. 02. 1999. god.