Месец: март 2022.

ПОГЛЕД У БЕЗДНО

Не памтим ни у који дан, ни у коју ноћ
у мир своје собе, у ову пустош, крочио сам
Ваљда ћу се тамо и са собом срести
Стрепња и страх су страшне силе
У себи провалију безумља осећам
Појмим да сам људска трунка никоме потребна

У молитву тонем склопљених очију
да молитвом у сновиђење
бољег себе призовем и ослушнем
Врисак у мени, а гласа нема,
ни смираја. Глас у мук потопи се.
Као да киша нека црна једнако пада
и да се заувек тама настанила у мени
У тишини небеса је нечујни говор Бога запретан

Мира немам док пред небо излазим
Звезде високо стоје у црној ведрини
Мрак Васељенски на Земљу нахрупио
Надао сам се да ће ми у сан доћи, али није
Што више старим то боље видим
Наше су среће ништавне, наши животи кратки
Од црних небеса моја душа обневидела
док грешан, горки хлеб кривице кушам


(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)

NAJLEPŠE REČI – Slobodan Jevremović

Prošao nije, ni sanjani nije,
Ni stari, ni novi, javni i tajni,
Život koji zaista živimo,
Tu iza brane što istine krije,
Na laži nas tera, u susret vragu,
Grdeći Gospoda dragog,
Iz neobuduće, tamne tamnine.

Bežim na livade prelepog cveća,
Bežim da čujem najlepše reči;
Osoba stvarna, al’ ja ne prepoznajem…

Nade su velike, uporno ne menjam,
Nego se trudim naći u proleću,
Ovom što stiže nedosanjanih sreća,
Posebnu detelinu četvorolisnu,
Koja je nežna, k’o prelepa duša,
Ničija druga, već samo njena.

Idem da čujem najlepše reči,
Daleko od gomile nesrećnih ljudi,
Daleko od blata, uz srce nade,
Da od te drage, najbolje duše,
Da vidim i čujem najlepše reči,
Tamo, na livadu odlučne nade,
Tamo, na livadu bele rade…
D. na kraju marta
neke godine…

VOLIM TE SVITANjEM ZORE – Jasmina Dimitrijević

VOLIM TE SVITANjEM ZORE

Volim te sa rađanjem novoga jutra,
radujem se suncu koje izgreva
Znam da ćeš ga i ti gledati sutra,
slušajući pticu kako našu pesmu peva.
Po vetru ti šaljem otkucaje srca,
i sve tajne koje ljubav kriju.
Čuješ li kako šapućem tvoje ime
nežno, kao najjepšu melodiju.
U svaki stih unosim dušu svoju
i svu intimu darujem tebi
i šapućem o bolnom nespokoju,
a sve bi tako, rado skrila u sebi.
Znam da si mi blizu, a tako daleko..
Osećam tvoje misli koje putuju kroz vreme
i dopiru do moga bića, kao priviđenje neko.
Ti si moj život, skriven ispod vela…
San koji od onog dana sanjam,
i budim se uzdrhtala, vrela.
Najlepše pesme nosila sam u sebi
oživele su kada sam ih posvetila tebi.
*
Настави са читањем “VOLIM TE SVITANjEM ZORE – Jasmina Dimitrijević”

ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА – Љиљана Тамбурић

ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА

Док под војском цео Балкан гори, ратни вихор заставе вијори,
а заставе крвљу окупане, из јуначких руку ишчупане…
На њима се круна српска злати, испод круне орлови крилати,
главе дигли, кљуном небо секу, пола света чује ратну јеку…

Син и отац један другог бодре, да не боле ране због слободе,
кроз вене им снажни дамар куца, у грудима јуначка им срца…
Испред њих су каплари, јунаци, изнад глава светле им барјаци…
У рукама пушке, бајонети, крв вољених да се њима свети:

Запаљене куће по селима и чељади, колико ту има:
од старога оца са шајкачом, преко драге над малом колевком,
све до мајке мртве у кревету, прободеног сина бајонетом…
Болне слике разум замућују, и намеру часну учвршћују:

Настави са читањем “ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА – Љиљана Тамбурић”

Aforizmi *Mihajlo Ćirković

Aforizmi   *dr Mihajlo Ćirković 

*Najčvršće prijateljstvo izgradi zajednički neprijatelj;
*Kada protivnik puca, mnogi postavljaju živi zid;
*Da li su zidovi Sodome razvaljeni od spolja, ili od iznutra?
*Noću očarani iskričavim nebom tražimo gde ćemo otići, ili odakle smo došli;
*Da li pesnici “beže” nezadovoljni, iz života koji žive?
*Kvalitet druženja, obrnuto je proporcionalan, trošenoj energiji;
*Život je dovoljno širok, da se sažme u jedan simbol;
*Rođenje je regrutacija u vojsku Pravde ili Nepravde;
*Blagosloveno stanje je dar Bogu, ili od Boga;
*Pobednik nije samo snažio snagu, već je i slabio slabost;
*Lakše je čovečnost izgubiti, nego je steći;
*Da li sva deca za početak dobijaju iste olovke?
*Nije nam teško ako se snovi ne ostvare, već ako nas napuste;
*Crkva nas je razrešila grehova:
nju, šta je radila,
mene, šta nisam radio,
i spojila nas;
*Najpreciznije terazije da izmerite svoju duhovnost, je trideset slova;
*Lepota žene je talasanje površine, njene unutrašnje lepote;.

ЧАРОБНА НОЋ – Душан Комазец

На земљу пада тамна, ноћ као сенка туге
којом „харају” тајне, њене одане слуге.
Скривају занесене чаробним црним плаштом,
док тајновити месец заокупља их маштом.

Приђе тишина ноћи, па јој показа зубе
љубоморна на звезде, што је уснулу љубе.
И ћути, као дуга студен што гора брег,
заогрће капутом, док тихо веје снег.

Преполовљени месец путује к’ даљинама.
Заједно са њим језде по небеским шинама,
фењери, недоступни чарима пламне зоре.
Звезде, бисери ноћи, па воде разговоре.

И сваку зверку виде и камен, под који плен
сакрива се, јер жели да месец бледуњав,снен
за тамни блак зађе. Да као времешни пас
који од сунца бежи у заклону нађе спас.

Спокој по тмини влада, само понегде траг
мириса, који носе чедан, мио и благ
занос у даху ветра што мамни љубавни плам
доноси као поклон, неком к’о самује сам.