Месец: март 2022.

ПТИЦА БЕЗ КРИЛА – Љубодраг Обрадовић

Аутор Фотографије: Миливоје Минић


ПТИЦА БЕЗ КРИЛА

Златно-жути листови,
помешани са зеленим,
ветар неосетно пири…
По неки лист увео,
окрене се трипут у ваздуху,
па се придружи онима,
који су ту од јуче…
И у друштву се умири.

Птица једна мала,
на сунцу јесењем
пред јесен ону праву,
некако тужно покреће крилца,
питајући се да ли ће је неко
у пролеће видети здраву.

Та, хладна зима долази,
када царују снег,
мраз и северац…
И сви беже, траже
свој кутак, топли дом,
а она не зна свог лета правац!

Помислих:
*О, птицо мала,
како си слична мени…
Немаш више своју љубав,
немаш више свој дом.*

Настави са читањем “ПТИЦА БЕЗ КРИЛА – Љубодраг Обрадовић”

BATALJON PLAVI- Milošević Dragan

BATALJON PLAVI

Nekada, ne tako davno,
Bili smo u istom stroju.
Nekada, u vreme manje slavno,
Uvek smo bili u punom broju.

Danas u ovo ratno vreme,
Na prozivci ceo puk.
Nakon košmara misli nam zaneme,
U grlu teskoba u grudima muk.

Dok tiha prozivka teče,
Za nas u stroju to dugo traje.
Ne osećamo kako zvezda peče,
Jer jedno po jedno mesto prazno ostaje.

Braćo, prijatelji, drugovi naši,
Vi koji na ovoj prozivci niste,
Znajte da nas ništa ne plaši
Jer u srcima našim stoje vase biste.

Na prozivci tako svirepoj,
Na naš slavni dan,
Postasmo svesni da nam je okrnjen stroj,
Da bataljon jedan sneva svoj večni san.

Tamo na jugu Srbije,
Na Kosovskoj zelenoj travi,
Gde se krvlju obliven barjak vije,
Ostao je da leži bataljon plavi.

B E O , G R A D
13. 05. 1999. god.

Нове књиге – КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ – Љиљана Тамбурић

У припреми је друга књига Љиљане Тамбурић – КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Издавач књиге биће Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ

У соби нека чудна тишина, не да мислима да нађу смирај.
Ни сан да сврати ко да се плаши, из таме виче: Мисли и бирај
да ли ћеш ући кад склопиш очи у свет нестварни где се све може…
Кад заспи месец, укради звезде и светлост сакриј испод коже.

По зидовима играју сенке, тај плес добија ритам и боју
Од сиве у црну прелазе брзо, скривају сивилом постељу моју,
а ја жмурећи чекам на вилу, сан да ми спусти на топло чело…
Кад заспи месец, да с’ њега жуту проспем на своје лице и тело.

Да снивам лепе и мирне приче, љубавне или шаљиве песме,
рука да скаче по папиру, бележи све што сме се и не сме,
треба ми само храбрости тол’ко да кренем ноћас у луду крађу
Кад заспи месец, да га завежем, у његову да уђем лађу…

Да њоме пловим небеским сводом све до руменог источног сунца
Да се искрцам на врх планине, ослушнем срце како ми куца,
сачекам јутро да заголица, живот и биљке које се буде
Кад заспи месец, користим прилику да уђем у природу и у људе.

Не да чепркам и да се сладим њиховим болом и тугом њином,
него да речима ако је могуће, надахнутом и топлом римом
покушам ноћи да им улепшам, у сан уведем, мир им поклоним
Кад заспи месец, у ћошку неба, несаницу са њих да склоним.

Кад заспи месец, нежно ћу руком
да га сакријем под својим скутом.

© Љиљана Тамбурић

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, ПОСТОЈИМ У РЕЧИМА – Љ. Обрадовић

Пред нама је друга поетска књига Љиљане Тамбурић КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Љиљана сама каже: “Од пре две године почела сам активно да се бавим писањем и учествовањем на разним конкурсима са својом поезијом и прозом”.  И из библиографије се јасно се види да је за кратко време постигла завидан успех. Освојила је бројне награда и успела да објави две поетске књиге. Недавно је на сајту www.poezija.rs њена песма РУМЕНА БЕРБА проглашена за песму месеца фебруара 2022. године. Ја сам у рецензији за њену прву књигу написао: “Да Вам, одмах на почетку, одгонетнем мој тајни рецепт за писање приказа. Ја, дакле,  прочитам пажљиво поетску књигу, одберем најчешће од три до највише пет, по мени најбољих песама, онда сагледам шта је песник хтео
да каже књигом и то је то! Приказ је урађен! Овога пута то није било тако! Морам Вам признати да овако комплетно добру, чак одличну поетску књигу одавно нисам прочитао“.

И тај осећај је остао и овога пута. Љиљана је само побољшала квалитет својих песама. А у овој књизи их заиста има подоста, што баш и није обичај код других песника и то јој је по мени велики плус. Ем је квалитет поезије одличан, ем у овој књизи има 129 песама…

И сад још мало статистике: песме у овој књизи сврстала је у 5 поглавља или делова:
 
·    Кад месец заспи (30. песама)
·    Постојим у речима (26. песама)
·    Посвета песми (29. песама)
·    Поново ће божури цветати (18. песама)
·    Ја имам живот (26. песама)

У наставку, мало ћу Вас увести у поезију Љиљане Тамбурић. Логично, књига почиње песмом КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Логично, сви ми, па и Љиљана, смо по васцели дан у неком послу, некој обавези, некој фрци… И Љиљана је ту ноћ, кад заспи месец, савршено ухватила и саткала у своје риме, да се ту нема шта додавати. Песму треба само прочитати и илузуја је савршена…

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ

У соби нека чудна тишина, не да мислима да нађу смирај.
Ни сан да сврати ко да се плаши, из таме виче: Мисли и бирај
да ли ћеш ући кад склопиш очи у свет нестварни где се све може…
Кад заспи месец, укради звезде и светлост сакриј испод коже.Кад заспи месец, нежно ћу руком
да га сакријем под својим скутом.
/Страна 8./

Данас у књижевности уопште, а и у поезији, сликарству… у моди је апстрактно стварање, напросто такво стварање које ће читаоца (или гледаоца, слушаоца…) увек држати у великој дилеми, шта је уметник, својим делом хтео да каже, да нам поручи.  Љиљана Тамбурић нас на први поглед не ставља на таква искушења. Она нам у својим песмама увек даје јасне одговоре… А да у њеној поезији има свакојаких скривених праваца и тајни, сазнаћете кад књигу прочитате до краја…
У одељку ПОСТОЈИМ У РЕЧИМА одабрао сам песму:КАД СЕ СВЕ ПРЕТВОРИ У ПЕНУ

Кад се стрпљење ослободи свих стега морала,
а пријатељство заглави између два зида поверења,
па почне да цури по пукотинама
и да се расипа ко кисело вино…
Може ли се у шаке задржати пена
са ситним балончићима
који пуцкетају и нестају без трага…
Може ли се задржати оданост
која постепено испарава,
па од ње остане само талог
црни… Црњи од врага…
/Страна 45./

У овој песми је песник јасно сагледао проблематику заједничког живљења у породици и изазове које протек времена доноси… Јасно нам је у животу одавно да се све претвара у пену, коју таласи немирне реке лако односе у неповрат, да ветар лако одува све наше снове, јер и други око нас имају своје…

У одељку ПОСВЕТА ПЕСМИ Љиљана обрађује још једну вечну тему и дилему свих песника, а то је: Да ли се писањем поезије може уграбити делић славе и тако додирнути вечност, окренути леђа забораву који све на крају избрише. По мом мишљењу Љиљана је, већ овом књигом, која је препуна оригиналних одговора на бројна питања, за себе успела да уграби бар парче славе, за којом сви уметници тако жуде.

КАСНО ЈЕ МЕНИ ЗА СЛАВУ

Касно је мени за славу, светла се плашим јаког
Још имам разумну главу, ето размишљам тако
Спржиће ми се крила па нећу бити лептир
Него тек буба сива што никад не полети…
/Страна 91./И наравно, Љиљана у овој књизи има и одељак песама које су посвећене  родољубивој поезији, јер кога ћемо волети, ако не волимо себе, свој дом, своју породицу, своју отаџбину? На сваком кораку, на сваком милиметру око нас наша је домовина. И МАГИЈА МОЈСИЊСКИХ ШУМА и Сталаћка кула, Раваница, Црква на Расини и ВИДОВДАНСКИ САН… И много тога још… Ја сам одабрао песму:

ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ
У књигама староставним истина је записана,
Јавља нам се са небеса кроз муње и звезде
У срца је наша српска од давнина уклесана
Та колевка, где још увек орлови се гнезде.Украли су… Оградили… Косово нам поље
А’л Видовдан бокори се и у нама цвета
Освануће у Србији једном јутро боље
Нови Лазар кад се роди на очиглед света.
/Страна 138./

НОЋ У ТАБОРУ – Душан Комазец

Чемерним када муком тихне у сутону, пој
пута огрезлог болом којим се окити до,
уздисај хумног дана од тмине изгуби бој.
Издахну и тад небо у рују изниче сво!

Уз звуке бисернице, под велом полутаме
дохујала је с чергом, месец је бацао зар.
Изворило се небо с звездама које пламе,
„просцу немих даљина” принело најлепши дар!

Ту, крај уснулих ива, где Дунав небо љуби
случајан сусрет с женом изнедри чаробан свет.
Гледом ватреног ока, осетих душу ми руби.
У башти сновиђења процвета најлепши цвет!

Уз звуке таламбаса, даира, виолине
руди мађија чудна где све се злости губе.
Блистај жене и огња умину уздах тмине.
У трену појмих, зашто Цигани небо љубе…

Поред обале реке листови врба нежних
чедне нас пазе, мазе, праве завесу моћну,
као да желе чежњу даљина неизбежних
из ока однети њеног у таму густу ноћну.

Руђењем жудње моћне умину шапат и звук!
Занос пренути не хте ни свица чудесни плам.
Чувају сви и ћуте најлепше тишине мук.
С криком прохуја време. Наслутих, остајем сам!

У глуво доба ноћи кад су утихле песме
вином опијен табор креће на далеки пут,
док тугом руди пуста тишина коју не сме
пренути чак ни месец што их испраћа жут.

И тада треном једним трептај најлепше звезде
што мину као задњи логорске ватре плам,
утрну искру ока у коме сада језде
обриси сетног дана, оног што остаје сам!

MILJENIK SREĆE-Dragan Milošević

MILJENIK SREĆE

Znam, dobro znam
Da miljenik sreće nikada nisam bio.
Kunem se da sam i crnom djavolu
Bolji život od mog’ snio.

Zašto bi danas i bilo kada
Drugačije bilo?
Zar samo zato što razum gubim
I što mi je njeno srce milo.

Pobeći ja ne mogu
Od davno rečene sudbine moje.
Kako da je odvojim od onih
Koji joj budućnost kroje?

Uzela je samo pesmu od mene
A ja osećanja svoja nisam krio.
Znam, dobro znam
Da miljenik sreće nikada nisam bio

ИЗБЕГЛОЈ БРАЋИ ПО МАТЕРИ… – Мирослав Мића Живановић

ИЗБЕГЛОЈ БРАЋИ ПО МАТЕРИ

Куће у пламену,
и цркве и школе
порушена гробља
и лелек старица
бежање из пакла
путем непознатим
плач деце, плач неба
језив лавеж псећи

Kао живе,
јасне и слике и приче
пијетет жртвама,
херојима слава,
сведочићу вечно
о вашој несрећи

А сада вас молим
за минут ћутања

За минут ћутања
над Плавом гробницом,
на Шумарцима
крај потока суза од Бањице до Грачанице
од Солуна до Сегедина

И ово што сада чиним
није да бих вас увредио
и сузе вам досолио
више да бих вас убедио,
и умолио
да моје ране не дирате

И овде су били звани и незвани
пробали што знали и што нису знали
и онако успут без реда робили
што стигли побили, немчили турчили

Све урадили
осветили се, чак и наследили
а ми гинули
на крају све дали

Нека бар ово буде последње
нека нас оставе на миру
да опстанемо, да осванемо
да се усправимо и исправимо
нека нове горе развигоре
и нова огњишта зажаре

Нека се зањишу
бешеци и колевке
и неки се нови роде
али не војници и јунаци
него песници и љубавници

© Мирослав Мића Живановић

У просторијама СПС-а у Крушевцу, у Обилићевој 30, 24. марта 2022. године одржана je АКАДЕМИЈА МИРОМ ПРОТИВ РАТА. Програм је осмислила и водила Јелена Ђорђевић, а у програму је говорио и Синиша Максимовић – ВД председника ГО СПС Крушевац. Било је то поетско вече посвећено родољубивој поезији Мирослава Миће Живановића… Вечери је присуствовала и породица Миће Живановића. У програму су учествовали су и чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Данијела Јевремовић, Боривоје Бора Видојковић, Живојин Манојловић и Јована Живковић, а Градимир Каројовић је направио фотографије и видео снимак догађаја…

Настави са читањем “ИЗБЕГЛОЈ БРАЋИ ПО МАТЕРИ… – Мирослав Мића Живановић”

KAD SUZE PRESAHNU (IV) – Jasmina Dimitrijević

KAD SUZE PRESAHNU (IV)

Crno nebo , zemlja crna , a topovi smrtno tuku ,
ko gromovi u bezdanu jad jaduju , tešku muku ,
ljuta bitka sad se vodi i planina bolno ječi ,
pogibelj im  smrtna preti  , hoćel` moći da se spreči.

Malobrojna srpska vojska , al` se Srbin ne predaje ,
Izgubice možda glavu , ali zemlja ostala je.
Ako treba goloruki na topove  jurišaju ,
pedalj svoje rodne grude zlotvorima ič ne daju.

Zlotvori su sad u strahu , gladni vuci , a ne ljudi,
kad se rodna gruda brani nema straha od te hudi.
Neće dati hrabra srca da se njina zemlja pati ,
da zaječi neče moći , zubima će zverad klati.

Zemlja ` krvlju natopljena , danima se bitka vodi.
u jurišu tih junaka , što ih srpska majka rodi.
Da l“ s izvora hladnu vodu , il` vučije mleko pili ,
Il ih gorska vila poji , pa su tako snažni bili.

Bližila se bitka kraju , svud su tela pobijena ,
Mnoga majka zaplakaće , sva u crno zavijena.
U ustima gorak ukus , al` pobedu ostvarili,
nadmoćniji jesu bili , al`  ih ipak pobedili.

☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆

Настави са читањем “KAD SUZE PRESAHNU (IV) – Jasmina Dimitrijević”

ОСМЕХ – Живојин Манојловић


Посвећено супрузи Верици

O С М Е Х

Украо сам ти
Један осмех
Искрен, топао,
Од среће саткан.

Нежно га сакрио
Длановима
Да нико не види.
Да нико не сазна.

Док моравске кошаве
Цепају сећања
На ситне фрагменте
Сете, среће,
Туге, радости,
Бола, лепоте,
Љубави….

Ја чврсто држим
Стиснуте дланове.
А понекад,
Кад сам усамљен

Растрзан мислима живота,
Кад осетим тугу,
Лагано отворим дланове,
А твој украдени осмех
Као хиљаду
Новогодишњих прскалица
Заискри
ЈЕДНОМ НЕПРОЛАЗНОМ ЉУБАВИ.
Настави са читањем “ОСМЕХ – Живојин Манојловић”

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ЕХО У СЕБИ

Живот множен немирима,
осмехе рањене даривао,
враћао се у далеке тренутке,
видици су га болели,
чекао је посету ноћи.

САНАК И МРАВ

Загледан у непознато,
угледах мрава кад спава,
наслоњеног на сламку,
у сенци сломљених трава.

Задивљен треном,
шапат оку је реко,
мрав је ослушнуо варку
и из сна утеко.

Настави са читањем “ЧЕТИРИ ПЕСМЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

Жељка Аврић, ПЕСНИКИЊА ИЗНАД НАДАХНУЋА – Андреја Ђ. Врањеш

ПЕСНИКИЊА ИЗНАД НАДАХНУЋА


Жељка Аврић припада оној врсти песника која је таленат искуствено брусила као студенткиња књижевности у широком временском распону , враћајући се едукативно али и лично спознајно нашој и светској песничкој збиљи. У маниру песникиње која поезију открива свакодневно,суптилно себе постављајући у посматрача властите поетске имагинације. Поетика је њезина потреба, колор живота, стваралачка радост, она је изнова моделује, желећи да свакој збирци да
креативно ново, уверљивије, па нас тако изненади пријатно сонетом, сонаре звонити, истаћи треба да постоје две врсте сонета онај Петраркин са два катрена и две терцине и Шекспиров три катрена и двостихом, сонет ни данас као изазов није напуштен, сонети се вежу у венац од 14 сонета,последњи стих сваког сонета,понавља се као први стих идућег, није једноставно решив.