Добродошли!
Daj mi Bože Atlasovu snagu,
da ja zemlju na Olimp odnesem,
pred bogove, da joj skinem ljagu,
svojom rukom zlo sa nje d’otresem.
Daj mi Bože Atlasovu snagu.
Sa zlom krvlju neću da se mirim,
nit’ da ljubim đavolje im skute,
hoću svetom ljubav da proširim,
da zlotvori u nemoći ćute.
Sa zlom krvlju neću da se mirim.
Bože dragi Erosa probudi,
tvoja milost nek s’ nebesa lije,
iz pehara što nam svima nudi,
kap ljubavi da svako popije.
Bože dragi Erosa probudi.
Настави са читањем “Olimp”
И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ
Живећу ја у свакој својој песми
С којима сам многа покупио зјала
Моји ће ме недосањани сни, несни
Урокљиво гледати иза огледала.
Ма морао сам ја да се родим,
Баш српском роду да се десим
Пригодне беседе да са вама водим
И све на тенане да удесим.
Напело ме баш да будем песник
У неблагородно време, невреме
И да кроз стихове будем весник
Јевањђелске вечите теме.
Да живим овако брзо, све брже,
С главом у овом, срцем у минулом веку.
Смисао живота већ ме растрже
Од Надчовека ка Свечовеку.
Отићу ћу тихо, за све ненадано.
Доста је мога вриска с рођењем.
Сад хоћу смирено и полагано,
На пут са дубоким преумљењем.
3а мном ће остати гомила смећа.
Плодоби мог рада, свежи и гњили.
Скупиће се можда и цела врећа.
Неки у блату, неки у свили.
Сам Господ знаће реч да ми цени
Његова нек је прва, потоња и права.
Па кад одмори награду мени
Нек ме сачува од Злога и заборава.
Настави са читањем “И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ – Радивоје Пацко Миладиновић”
ОТКУЦАВА ТИШИНА
На пешчаном сату
Пешчано време и даље
Отиче.
Уз звуке песка
Сиве су улице, сиво
је време и делује
Даље уз звуке.
Сива је боја јесени
Овог сивог живота
У нама.
Сиве су и долине
Са сивим густим
Јесењим маглама
Што тону у сиву реку
У тишину.
Сива су и сва нова
Јутра
Порука тишине.
Откуцава тишина.
Настави са читањем “ОТКУЦАВА ТИШИНА – Ратко Тодосијевић Баћо”
Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твомтелу,
можда и не слутиш док пролазишградом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.
Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапуће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд знате.
А ако застанеш, окренеш се мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.
И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.
Настави са читањем “ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић”