Sablasno tiho, samo vetar cvili,
ni pesme, ni glasa, zvuka flaute,
u počinu tela ljudi su svili,
čuvaju tajne dok grobovi ćute.
Umorna ptica dok ka jugu leti,
u begu od ledene duge zime,
na grob k’o na rame junaku sleti,
Na ploči bledi uklesano ime.
Junačke grudi sad prožima trava,
bačene daleko od rodne grude,
još poj ptica čuva od zaborava,
sećanje na hrabre velike ljude.
Ni pesme, ni glasa, zvuka flaute,
u beskraju svome grobovi ćute.
(C) Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 143 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 805.535 пута)
