Добродошли!
(сонет 198.)
У предисконско свитање прво,
међ` звездама кроз вечна свлачења;
чамови сандук, ексер у дрво,
смрт, живот, трен – трајања знамења.
Песници на црвеним крилима
тону ка исконским капијама;
покривене белим покровима,
душе хрле рајским литијама.
Свемоћни дух њихов тихо вапи
за чистим велом рајске завесе;
док јама чека, док јама зјапи,
Бели Анђео да их вазнесе.
Песник не умире, већ порађа,
његова смрт нове песме рађа.
© Бранко Мијатовић 2022.
Из збирке сонета у припреми
Stidljivo svetlost beži od tame,
tiha iskra u moru se stiša,
misli moje ostadoše same,
u kupeu od Varne do Niša.
Kao usud u meni navire,
sećanje na ljubav i tvoje sve,
od reči tvoje sve u meni mre
“ne idvaj sega, šte bde dobre”.
Otkinuh parče Božijeg raja,
čednosti tvojoj poruših kule,
svedok postah prvog ti jecaja,
i želja što su u te buknule.
Pohotne misli, otrovne kobre,
u trenu rasute ti bisere,
ne čuh reči zbog lažne aure,
“ne idvaj sega, šte bde dobre”.
Oprosti Bože grešan sam bio,
slovenska krv tad buknu u meni,
njenu mladost k’o vino sam pio,
Sa usana njenih greh blaženi.
Ne tražim sreću zbog glave lude,
sva carstva sveta da mi sad nude,
zbog reči tvoje neka mi sude,
“ne idvaj sega, dobre šte bde”.
Ljubav našu još vozovi nose,
često sebe pitam u samoći,
možda te sada već drugi prose,
možda mi nikada nećeš doći
Sad tužno gledam u srećne ljude,
slike u oku jasno mi sude,
misli naviru, same se nude,
“ne idvaj sega, dobre šte bde”.
autor
Jovica N. Đorđević
Kada srce hoće
Zabranjeno voće
Kada hoće, hoće
To azijsko voće
Il’ jabuke zrele
Možda i prezrele
Srcu se baš jelo
Mada nije smelo
Pogodi me strelac strelom
Suncem žarenom, vrućom, vrelom
Pogodi me u sred srca
Pa je ono krhko puca
Tom čarobnom, brzom strelom
Prekri moje lice velom
Uze nevinost srcu belom
A i mome biću celom
RAT
Tika, taka, otkucava sat
Vreme je hladno
Bliži se rat
Tika, taka, otkucava sat
Tika, taka, otkucava sat
Davno to beše, bio je rat
Pala je Atina, Carigrad i Rim
Ljudi su patili svojim srcem svim
Tika, taka, otkucava sat
Davno se desio krstaški rat
Davno je bio Prvi, Drugi, Treći
A narod je hteo ići ka sreći
Tika, taka, otkucava sat
Turci su napali, bio je rat
Kosovo naše krvlju zaprljano
Zbog toga još plačemo, a bilo je davno
Tika taka, otkucava sat
Desio se znani Prvi svetski rat
Naši junaci na Krf su otišli
I mnogi nisu smrt zaobišli
Добро вече улични свирачу
Дај , засвирај нешто старом другу
Ево идем из кафане пијан
Свирај нешто , одагнај ми тугу.
Сву ноћ ми је музика свирала
Све на увце тамбурашку фугу
Исписујем кафанске столњаке
У песми ћу наћи љубав другу.
Џепови ми препуни столњака
Исцепаних плаво белих крпа
На њима су песме моје душе
Где се снови моји друже руше.
Свирај , свирај улични свирачу
Уз сваку бих песму брате плако
Да запевам ја са тобом ноћас
Није мени , није , веруј лако.
Свирај ону , знаш боемску , стару
Где се пева как се двоје воле
Што љубављу убијају радост
Што лагаше Бога на олтару.
Свирај , свирај , улични свирачу
Ево идем пијан из кафане
Свирај друже да раштимаш жице
Дај , излечи срца мога ране.
Знам , ни теби друже лако није
На улуци сам у касне сате
Немам пара да бакшиш ти дадем
Ал ћу песму написати за те.
О човеку што у ноћи свира
Тек пијаном намернику неком
За пар тица , прозоре у тами
Сви смо друже у животу сами.
Бранко Мијатовић 2018.
Из књиге изабраних песама
“Без сенки иза љупкости сновиђења”
Brda okićena prolećnim plaštom
zelene zavese otkrivaju lepotu
lutam zorom rosnom Šumadijom
radujem se svakom listu.
Proplanci mladi miluju me rosom
polja i šume vode me na vrata,
tamo uvek teče malim potokom
šumska priča nepoznatih jata.
Hodam travnatim Gružanskim livadama
gde vrganj raste okružen šumama,
tamo slavuj peva jutru da ustaje
lutam brdima na čilimu Šumadije.
Sada smrdim,gadiš se dvojice
bacaš ruže suza
a zaboravio si noći trojice
ljubav topi smrt mraza.
E moj rođeni
nećeš u oči da
me gledaš,
tu sam ti kao
salveta,
samo kad me
trebaš.
A dva mala pileta
ostavljena na livadi
da ih čerupaju
jastrebi,
ali ne nisi čuo
pijukanje
to nije stizalo
do tvoga uzvišenog
uveta.
Sada nas prezireš
krv svoju pljuješ
i samo sebe
gledaš,
ne postoji svet
zgazio bi svaki cvet,
samo da ti sve imaš.
Koja si greda
od čoveka,
bojiš se kraja
svoga veka,
ali uzalud ti mili
duševna si beda,
da se ti pitaš
mi ne bi ni živeli
nismo ti
ni trebali.
Setićeš se jednog
dana
biće ti bistro jasno,
ali onda će biti
kasno,
jauknućeš za dva
mala pileta,
nema ih više
ubilo ih mnogo rana
dok te mučila
tvoja lepota.
zato pilići zajedno
u boli samuju,
sada ćute
ostavljeno izdano,
vole se i grob čekaju.
ULIČNI SVIRAČ
Ulicom prolazi mnogo ljudi
galama i gužva sve je jača
u velikoj larmI niko ne cuje
tužnu pesmu uličnog svirača.
Prebira žice na staroj gitari
na njoj fali ona glavna žica
skromnim glasom peva svirač stari
tuga se čita sa njegovog lica.
Ne smeta mu gužva ni galama
kao da je sam setnim glasom peva
Ne brine ga posve prazna kapa
on o nečem mnogo lepšem sneva.
Uprtog pogleda negde u daljinu
sa setom se seća kad je bio mlad
u toplom domu osećo milinu,
a sada ga prate nevolje i glad.
Larma se i dalje na trgu čuje
svirača starog niko i ne sluša
bez pare u djepu on se kući vraća
kao prazan džep, prazna mu je duša.
© Jasmina Dimitrijević, Srbija
21.01.2022.