ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА – Андреја Ђ. Врањеш

ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА

ЖИВОТ ЗАМРШЕНИ

Пробуђена лепота у заспалој ноћи,
гласног трајања, радосног бића,
у себи грли светлост раздрагану,
сва су се у њој пронашла открића.

Кад се осврне тиха, без речи,
угледа негдашње трагове своје,
дубоко испод неба голог,
судбина сложена у тонове боје.

Замршени живот на театар личи,
завеса падне, не диже се више,
једну је представу одиграла своју,
другачију свима ФОРТУНА напише.

ШТА ЈЕ БОЉЕ

Лепо је знати,
нешто је боље и не знати,
чуо сам једног,кад рече гласно,
ко не жели знати,
мораће да плати.
Сад ме мучи,
шта је боље не знати ил знати ?

ЈУНАК!

Има нешто узвишено лепо,
у тој  борби сама против свих,
изгубити главу, а остати жив.

© Андреја Ђ. Врањеш

ОВО ЈЕ МОЈА ЗЕМЉА

Другог дана тродневног штрајка сарајевских радника у мају 1906. године
када је незадовољство достигло врхунац кроз усталасалу гомилу штрајкаша
пред градском Вијећницом ужурбано се пробијао висок, плећат човјек
великих бркова.
Радници су одмах препознали књижевника и народног трибуна Петра Кочића
и поздрављали га клицањем и махањем рукама.
Кочића је брзо уочила и полиција. Кад је крочио ка прагу Вијећнице
намјервајући да с једног од њених балкона одржи говор окупљеним
радницима пред њим су се испријечили стражари са исуканим сабљама.
Сутрадан је протјеран из града на Миљацки. Фијакер у којем су сједили
Кочић, његова супруга Милка и пјесник Осман Ђикић пажљиво су пратили
наоружани жандарми на коњима. Ни велики везир није овако испраћен из
Сарајева као што сада мене пратите! Иронично им је добацио Кочић.
Међутим до правих демонстрација и излива одушевљења појавом великог
писца дошло је на станици у Рајловцу код Сарајева. Док је хор пред
окупљеном масом громогласно пјевао ,, У БОЈ ЗА НАРОД СВОЈ“ а неко
рецитовао Јакшићеву пјесму ,, ПАДАЈТЕ БРАЋО!“, четрдесет и два младића
поред воза достојанствено су скинули шешире и довикнули: Живео Кочић
борац за народна права.
Послије завршене основне школе у Бањалуци, гдје је дошао  пошто је
у манастиру Гомионици код свог оца , попа Герасима, стекао основе
писмености, млади Кочић се уписује у сарајевску класичну гимназију.
Његови наставници и тадашња власт убрзо увиђају да се кошчати и
оштроумни планинац из села Стричића много разликује од својих другова и
вршњака и то не само по изузетној физичкој појави, чистоти језика,
другарству и правичности. Петар Кочић је, наиме, већ тада, као
голобради младић и не слутећи колико ће му његов начин мишљења донијети
горчине, недаћа и лутања, био искрено заљубљен у слободу своје земље.
На самом крају  прошлог вијека, када је требао полагати испит
зрелости Кочић га је положио сасвим другачије од свих ђака. Пошто су му
предавали наставници који су мислили као тадашња влада и који су својим
ученицима најмање говорили о тешком стању у окупираној земљи, глас је
дигао матурант Кочић. Људима од положаја, од којих је умногоме зависила
и његова судбина рекао је у лице да су лажови, да раде и уче погрешно,
да је Босна још поробљена земља а њени људи паћеници.
Већ сутрадан био је искључен из школе али није промијенио мишљење.
Гладан, бос и слабо обучен дошао је у Београд надајући се да ће ту
успјети да свима слободно каже своју мисао о положају покорених
земљака. Прве ноћи по доласку у пријестоницу тадашње Србије, преморен и
без стана, заноћио је на клупи пред улазом у Калемегдан. Убрзо је
наишао ноћни патролџија и пробудио младића: Шта радиш ту? И одакле си?
Ја сам из тужне Босне! Одговорио је Кочић и заплакао.
Чувар се сажалио. Видио је у топлим очима наочитог младића искрен бол
одвео га у градски кварт и нашао му топао конак.
Живећи у оскудици, Кочић је ипак успио да у Београду 1899. Године
заврши средњу школу. Поред слободоумља и борбе за правду храбри
двадесет двогодишњак из  Босанске крајине надахнут 
слободарским традицијама свог завичаја, носио је у себи још једну
изразиту и људску особину: жеђ за науком и знањем, покушавајући да се
истовремен бави писањем.
Гладан, го, бос, са пропалим прстима кроз ципеле ходам ја по Бечу и
сјећам се свог дјетињства, својих планина, својих драгих брђана, а ако
гдјегод сретнем ког доброг друга, заиштем од њега који крајцар свратим
у какву кавану гдје је јефтино па пишем  ,,С планине и испод
планине“. По три дана буде да се ништа вруће не окуси. Али ја сам
задовољан, јер сам самосталан, не бендам никог осим оног што поштено
мисли и ради.
Ово је из аустро – угарске пријестонице писао Петар Кочић, студент
славистике код чувеног Ватрослава Јагића професору Београдског
универзитета Богдану Поповићу, Одмах послије апсолвирања 1904. године
намјерава да се запосли у Босни и Херцеговини али власти му то
забрањују. Међутим то га није поколебало. Опет одлази уСрбију а зтим у
Скопље гдје ради као наставник Српске реалне гимназије. Због сукоба са
српским конзулом напушта Македонију и успијева да се врати у Босну на
коју је мислио свуда гдје се налазио пишући у првим пјесмама и свим
доцнијим приповијеткама о животу њених људи.
Тада почиње и тамновање славног писца, али ни оно не успјева
да отупи оштрицу његових мисли. Понекад се није знало да ли је теже
тврдокорној окупаторској власти са Кочићем или њему с таквим властима.
Ипак из свих сукоба и поред сталних прогона, хапшења и затварања он
најчешће излази као побједник.
Када је тек што је пуштен из затвора, послије једног од дужих тамновања
у по злу чувеној бањалучкој Црној кући попуњавао пријаву за боравак у
хотелу, Кочић је у рубрици ,, одакле долази,“
Написао ,, из Бањалуке, без жандара.“ У одјељку гдје се уписује дан
одласка из хотела писац је назначио ,,Кад ја хоћу.“
Ако је аустро – угарска власт о Кочићу мислила све најгоре,
босанскохерцеговачки народ је избором популарног писца и тибуна за
посланика Босанског сабора 1910. Године јасно показао шта жели и осећа.
И Петар Кочић, наравно ни у чему није изневјерио очекивања: био је
најљући противник Земаљске владе.
Када би предсједник Сабора послије гласања, редовно закључивао да је за
владин приједлог апсолутна већина, Кочић би устајао и викао на сав глас:
–    Не апсолутна – него покорна већина!
Тамновање и прогони, стална борба за право потлачених и војевање пером,
мишљу и дјелом против ,,окупације“, ипак је оставио видног трага на
Перу Кочићу.
Крајем 1913. Године његова снага осјетна попушта и у јануару 1014. Он
одлази у Београд на лијечење, гдје умире двије године касније.
Али народ му није заборавио ни дјело ни заслуге. Један је од
најчитанијих наших писаца, а његов Јазавац пред судом којег је написао
у Бечу за једну ноћ, до сад је игран безброј пута у највећим
позориштима и на сценама аматерских театара.
Кочићев збор, ове године 11. По реду најбоље казује да га његова
Крајина поштују и воле.

СЛ0БОДА  ВАЖНИЈА  ОД  ЖИВОТА

Прије тачно 101 годину, 29. јуна 1877. по старом календару, рођен је у
селу Стричићи, врлетном и планинском крају Змијању недалеко од
Бањалуке, Петар Кочић уз Иву Андрића и Бранка Ћопића највећи мајстор
прозе са ових простора и један од најоригиналнијих писаца у историји
српске књижевности.
У раној младости је писао пјесме, али је убрзо сав свој таленат и снагу
бацио на стварање приповједака од којих су најзначајније збирке у двије
књиге ,, С ПЛАНИНЕ И ИСПОД ПЛАНИНЕ,“ затим ,,СУДАНИЈА“,  ,, Јауци
са Змијања“ и ,,РАКИЈО МАЈКО“.
Најширој читалачкој публици, познат је и омиљен по бритком и
неустрашивом позоришном комаду ,,ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ“.
Ширећи своје слободарске идеје, уређивао је лист ,,ОТАЏБИНА“ и
друштвено – политички часопис ,,РАЗВИТАК“
Умро је 27 августа 1916. У 39. години живота у београдској болници за
нервне болести. Тако се испунило његово предвиђање: ,,У ропству се
родих, у ропству живјех, у ропству вајме и умријех“!

ДЕЧЈИ ЗАБАВНИК,
Аутор И. Лончар

Аутор: Ljubodrag

Napomena - Ovaj članak je objavio Ljubodrag Obradović. Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . BIOGRAFIJA  - pročitajte dataljnu biografiju. --- Pročitajte sve članke iz kategorije Ljubodraga Obradovića --- Види све чланке од Ljubodrag