KAD SUZE PRESAHNU (IV)
Crno nebo , zemlja crna , a topovi smrtno tuku ,
ko gromovi u bezdanu jad jaduju , tešku muku ,
ljuta bitka sad se vodi i planina bolno ječi ,
pogibelj im smrtna preti , hoćel` moći da se spreči.
Malobrojna srpska vojska , al` se Srbin ne predaje ,
Izgubice možda glavu , ali zemlja ostala je.
Ako treba goloruki na topove jurišaju ,
pedalj svoje rodne grude zlotvorima ič ne daju.
Zlotvori su sad u strahu , gladni vuci , a ne ljudi,
kad se rodna gruda brani nema straha od te hudi.
Neće dati hrabra srca da se njina zemlja pati ,
da zaječi neče moći , zubima će zverad klati.
Zemlja ` krvlju natopljena , danima se bitka vodi.
u jurišu tih junaka , što ih srpska majka rodi.
Da l“ s izvora hladnu vodu , il` vučije mleko pili ,
Il ih gorska vila poji , pa su tako snažni bili.
Bližila se bitka kraju , svud su tela pobijena ,
Mnoga majka zaplakaće , sva u crno zavijena.
U ustima gorak ukus , al` pobedu ostvarili,
nadmoćniji jesu bili , al` ih ipak pobedili.
☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆
Настави са читањем “KAD SUZE PRESAHNU (IV) – Jasmina Dimitrijević”
