ДА СУ СНОВИ ЈАВА
На једној ливади пастирица млада
тужна небо гледа, горке сузе лије.
Вече већма пада, а нема јој стада,
са пашњака оно вратило се није.
У освитку зоре стадо је извела
ал` шарени ћилим младу је омами,
прилегла у траву мада није хтела,
остали су бели јагањци јој сами.
Травица јој мека постељица била
у снове далеке пoлeтела млада,
на облаку среће светом запловила,
Месец је пробуди, али нема стада.
Сад се каје јадна што је легла спати,
можда њено стадо појели су вуци,
како без њег` сада кући да се врати,
нигде краја нема овој њеној муци.
Изненада зачу неко је дозива,
а чује и овце како звоном звоне,
да л` је сада будна или и то снива,
можда и њу сада исте звери гоне.
Из густе шумице пастир се појави,
тканице овио око витка стаса,
као ведро небо око му се плави,
а црна се коса на ветру таласа.
Јао момо драга слатко си спавала,
па ми било жао да те из сна будим.
Јеси који санак за ме сачувала,
лепоти се твојој још и сада чудим.
Јагањци су твоји сви овде на броју,
ево иди кући и не плачи више,
гледати не могу горку сузу твоју,
Или желиш да их моја рука брише.
Већ спојимо сада оба наша стада,
па ми нећеш млада у травици спати,
чини ми се да би и ти била рада,
на ливади са мном пољско цвеће брати.
© Јасмина Димитријевић, Србија
09.10.2021.
