Umori se Čovek

Umori se čovek.
Od sebe se umori.
Od dalekih horizonata
do kojih ni sve oči ne dopru
ni sva srca ne stignu
a duša se osvrće, traži
bar jedan pogled
jedne oči u kojima se ogleda
jedno srce u kojem se od svega odmara.

Umori se duša.
Umori od sveta.
Od beživotne bujice
praznih reči i pustih priča.

Umori se čovek.
Umori od sebe.
Od svojih i tuđih koraka
od buke izveštačenih osmeha
od kojih se ništa ne čuje
ništa ne vidi još manje oseća,
a život prolazi, ističe
mesečevom rekom ploveći
i nestajući bez osvrtanja
bez mnogo kajanja
i nimalo žaljenja.

Umori se čovek.
Umori se duša.
I tako umorni i tromi
pognu glavu i poviju ramena
i koračaju, koračaju
tiho i neiduće sve bliže sebi
sve dalje svetu
ogrnuti teretom traganja
bremenom očekivanja
ostavljajući iza sebe deo po deo
nakupljenog tovara nepotrebnih
malih i velikih
važnih i nevažnih
reči, osmeha, sećanja
laži i istina
svojih i tuđih zabluda
i zalud ukradenog vremena.

Dovoljno umorni
previše pod teretom sagnuti
na kraju odbace i poslednji delić
svakog i svačeg što viškom biva
i usprave se, rasterećeni
ne dižući pogled koračaju
brže, lakše, dalje
ka onim najdaljim horizontima
do kojih se uvek ne stiže,
bez okretanja,
bez zaustavljanja
bez potrebe za saputnicima
bez pitanja na koje bi hteli odgovora.

Umorni od sebe
preumorni od sveta
nestaju pred radoznalim pogledima
uspravni, dostojanstveni
ne ostavljaju za sobom ništa
sem nevidljivog, pomalo setnog osmeha,
ili to beše tek podsmeh sopstvenom biću,
ostaće tajna duboko skrivena
rasuta u kapima iznenadnih kiša
upletena u tiho šaputanje vetrova
u tragovima sedefnog sjaja Meseca.

Nekad, negde, nekog
možda slučajno okrzne
poneka zalutala kap
ili pomiluje vetra dah
negde, u ko zna kojem eonu
u ko zna kakavom svetu
možda se prepoznaju oni
koji su iza svih koraka ostali
iza svih poraza i pobeda
bitni i manje bitni, nebitni
možda, a možda i ne
neko prpozna i spusti glavu
i pogne ramena
pod teretom sopstvenog sećanja
na sopstvene praznine.