Месец: јануар 2021.

ЧИСТО РЕДИТЕЉСКО УМЕЋЕ

Премијера драме НЕЧИСТА КРВ Борисава Станковића на Великој сцени Народног позоришта у Београду, 12. априла 2019. године – Редитељ: Милан Нешковић. Адаптер: Маја Тодоровић

Ко је веровао да мекана и господствена Борина душа, расплакана после кафанске упадице да са својим сељачким темама са обода српског географског простора и слабим познавањем правописа неће нигде стићи – може изнедрити непатворену, дивовску књижевну снагу и минуциозну психолошку опсервацију, те донети на српску књижевну сцену моћне, громадне, титанске, никад показане ликове и њихове опаке односе, незабележене у светској драматургији!
Упадицу је по писменом сведочењу поузданог Синише Пауновића, у освит 20. века изрекао у Скадарлији чувени драмски писац и лисац Душан – Дуја Николајевић, чије су се социјалне драме на сцени Народног позоришта гледале на „карту више“, а онда конкурисале Нушићевим комедијама, па је тако био ауторитет и за оне чија су имена у том трену далеко надмашивала Борино. Иако су највећи зналци српске драмске књижевности још зарана Бору придруживали онима који обећавају, мишљење и свест о Бориној светској књижевној вредности нису одвећ брзо сламали неверицу да је такав писац баш Србима запао. Ни Скерлићев чувени позитиван приказ премијере/праизведбе КОШТАНЕ у Народном позоришту није београдску књижевну чаршију могао довољно опоменути на писца који је у њу рупио! Чемер, бестијалност, агресивност, усијана жеља за дохватањем, по било коју цену, женске лепоте, пути и љубави, здружени са самоуништењем и бруталним насртајима на туђ (али и свој) живот, изронили су пред запрепашћене гледаоце којима ни на крај памети није било да таквих ликова и таквог поимања живота може уопште бити, поготово у тим домаћинским српским пределима познатим по марљивости њихових житеља, патријархалном реду и радиности. Борини ликови и њихови ломови застрашивали су (надилазили су оне из КОШТАНЕ који су се још могли разумети и уз песму лакше прихватити) и гледалиште и критику, а нарочито оне који о тој снази, проклетству, анималности и усуду нису могли ни са сцене да буду информисани, све и да су са ње добијали увиде у врхове светске драмске књижевности које је Народно позориште тада усцењивало. Призоре из те велике, туђе драмске литературе сви су држали за магловите и измишљене, а Борине сцене за могуће, стварне, преписане из самог живота, па им се због тога крв ледила у жилама!

Настави са читањем “НЕЧИСТА КРВ – ЧИСТО РЕДИТЕЉСКО УМЕЋЕ – Драгослав Граочанкић”