PROKIŠNJAVA LI NAŠ STROP – Mirko Popović

Veliki, iz visina
popustili ključevi
Slapovi
savijaju li dušu
odnose li
naš vid


Pogledaj me

dok još gori
i ključa u nama
večernja rumen
dok očni iris bilježi
pucketanje vatre
blaženstvo trajanja Настави са читањем “PROKIŠNJAVA LI NAŠ STROP – Mirko Popović”

РЕКА – Душан Комазец

Куд год да кренем нечуј прекрива далеки јек
лелејске горе плачне и звона отужних звек,
јер снена тихне река, узалуд хитра жури.
Сустигла је равница, с’ неба облаци сури.

Где си кренула сама кад те даљина неће?
Сва окована ледом сневаш нежно пролеће,
жељна да опет будеш бисер планина нежних,
а не слеђена стаза равница неизбежних.

Е моја худа реко залуд си снове снила
да си лепота света и нагоркиња вила,
која крилима моћним прелеће суре стазе
док те ветрови чежње уздахом нежним мазе.

Свака кап бистре воде у ствари твоја није!
Тамо далеко, ушће немих  чежњи се крије.
У њему руди вечност. Ко задњи трептај дана
нестајеш сваким треном у царству океана.

Настави са читањем “РЕКА – Душан Комазец”