НОВИ ДАН, ДАН ПАТЊЕ
Вечерње небо тамном плавети се своди…
звезда по звезда се пали… сазвежђа цела
Даница и Месец у трену заблисташе.
Само у оку мом, изгледа.
И већ корачам миришљавом, цветном ливадом:
расплићем уплетене, угрљене цветове.
Зазујале пчеле, зашаренили лептири, просуо мирис…
рај се спустио и полегао по Божјој земљи.
Опише ме мирис и лепота, нека Божја снага
и у том заносу потрчах пољем испуњен моћи:
оном уплетеном, угрљеном цвећу падаше латице
и све: пчеле, лептири, бубе утихнуше… мук.
Раширених руку винух се у плавет неба
до Сунца, чини ми се, за јатом распеваних птица.
Понесен лепотом и песмом, прилегох на облак
да сакупим снагу за још веће висине, далеки пут…
Зрак јутарњег Сунца роди Нови дан, дан патње:
погледах у ноге: безосећајне, немоћне… мртве ноге.
Кроз зрак излазећег Сунца заискри крупна суза…
паде у прашину, с е што је душа претвори се у блато…
Дуле Пауновић Мајданпек 25. јануара 2021.год
