Освиће зора небески чиста,
на све стране равнице грај.
Душа сељачка к’о бисер блиста.
Долину снену прекрива сјај.
Сунашце летње ливади родној
отима прву јутарњу росу.
Тихо се шири по земљи плодној,
загрева шуму златокосу.
Шушти тишина, и багремари
из којих предивних птица пој
прекрили рушеван салаш стари
док небо злати пчелица рој.
Трепетом тихим долина плодна
обљуби прашњав, раздраган пут.
Мучи се коса, година родна,
полеже откос злаћан и жут
Почело тихо вече да руди.
Косаца орних песма се чује.
Док роса капље с’ њихових груди
мирис равнице одјекује!
Настави са читањем “МИРИС РАВНИЦЕ – Душан Комазец”
Месец: јануар 2021.
КОРАЛНИ СПРУД – Слободан Ценц
КОРАЛНИ СПРУД
Путује лађа Кипарска,
пуни се банка Ларначка.
Под палубом седим, веслам и ја,
за труд ми награда ударац- два.
Ту поред мене весла пук,
музика души робова мук.
Ритам нам задаје бубњар, глув и слеп
док на глас пева – „Живот је леп“.
На палуби бесни пијани пир,
цео мој живот је нечији хир?
Оргија бал од јела и пића,
а танго цвили кроз гајда мех,
пуцњи,
кикот
и јарећи смех.
Окно се отвара у прави час,
Боже, има те!
Неко се, ето, сетио нас?
По главама пљушти помија киша,
угњило воће и избљувак слаткиша.
Ниоткуд, пацов стрчи низ нос
на очи отме ми оглодану кост.
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ – Здравка Бабић
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ
Цркви Љевишки,
„Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје“
Усних те ноћас,
уочи Ђурђевдана,
указа ми се свјетлост,
најљепша, Прeсвета!
Богородице Љевишка…
Васељенски сабор, Светице.
А, страшни Cуде.
Часовник стао, вјекови се укрстили.
Душа Ти се на Небо ваздигла.
У бодљикавој жици, љепотице, тужиш,
у болу земаљског јаука.
Погурена од кише ледене.
Долазим ти сестро, обалом немира,
са иконом Светог Лазара у њедрима.
Кандило запалила, јелек пригрнула.
Мајка ми га срмом метохијском везла.
Ето ме, Љевишко, наду одјенула,
гробове да чувамо, Теби да се молимо.
Теби за љубав, Метохијо мученице,
Српска, видоводна, жуборна!
Аутор: © Здравка Бабић
НЕЧУЈ – Душан Комазец
Бруји тишина, умукле речи,
а ја ко’ слепац обневидио,
растачем тугу док болно јечи
чемер, у душу који се свио.
Убог је поглед, на лицу боре,
траг блуда чије вечите пратње
рад’ тебе беху пијане зоре
које догнаше немир и патње.
Пристижу снови бројни и пусти.
У глави кошмар, мисли се роје.
Бежим, ал’ залуд, са неба густи
облаци тугом стално ме доје.
Тад хитам недраг себи и роду
који ме прокле вечитом клетвом
у далек нечуј где ту слободу
сматраћу својом најбољом жетвом.
Снег веје, ледне пристижу зиме.
Душа би хтела варљиве очи.
Усне би хтеле најлепше име.
Клецава нога неће да крочи.
НА ХЛЕБУ И ВОДИ – Драган Величковић
НЕКО ПЕВА
Сваког јутра неко песмом оплакује
Моја поља
По неке на јаук личе, неке буду
Болни крик
Да ли је то провиђење
Клетва или Божја воља
Да угасим босом ногом, пламен
Жар и жртвеник
Од те песме низ образе, врелог сунца
Липте капи
Кад ливада пукне гола загрцнем се
Туга зјапи
Слогови и бразде дрежде
У откосе себе стављам
Уста горка, не говорим вранама се
Само јављам
Ехо вришти и одзвања, негде
У подножју брега
Арије ме грудоболне нађу саме
После свега
Дах трепери, врелина ме
До костију разбаштини
Гледам с ветром, плеше трава
Ја тихујем у тишини
Да ли неко можда данас, пева
Оду мојој срећи
И да хоћу од те песме нукуд
Не могу утећи
Од лепета лакокрилих, бежим
Док не будем спутан
Подари ми Боже разум
Да са песмом не
Одлутам