Премијера драме Антона Павловича Чехова УЈКА ВАЊА; Југословенско драмско позориште, Београд, 8. децембар 2018.

(ПОБОЉШАНА ВЕРЗИЈА ТРИМА ВАЖНИМ ИЗМЕЊЕНИМ РЕЧИМА, 14. јануар 2019.)


МОДИФИКОВАНА АКТУЕЛИЗАЦИЈА ДАВНИХ ЛИРСКИХ ДРАМСКИХ ПРИЗОРА – Премијера драме Антона Павловича Чехова УЈКА ВАЊА; Југословенско драмско позориште, Београд, 8. децембар 2018. Режија, адаптација и сценографија: Егон Савин.

Готово екстатички аплауз и друге сличне манифестације упућене овог пута бар једнако, чини се у овом случају, драмском тексту, колико и редитељској инвенцији – показале су да је Чеховљев УЈКА ВАЊА данас надрастао свој досадашњи проверени театарски значај.

Изгледа да је садашњем гледаоцу УЈКА ВАЊА, који већ 120 година опстаје на свим светским позорницама, постао најважнији драмски текст овог великог песника позоришне сцене.

Индикативна су споменута, данас измењена и појачана реаговања „западнобалканског“ гледаоца на ово добро знано дело светског драмског наслеђа. Она представљају не само значајан позоришни чин него и важан културолошки, социолошки, политички, етички и цивилизацијски догађај за овај део света.

Aли, пошто сличне реакције изазивају сва велика извођења ове драме – код ,,незападнобалканских“ гледалаца (дакле, и међу кумовима одреднице ,,западнобалкански“), могло би се рећи да и ти, најважнији делови света, листом данас дубински добрано измењени, показују да су им социјалне, политичке, етичке и емотивне прилике бремените западнобалканским синдромима, такође…

Требало је да прође 120 година да говор о овој драми и реакције на њу почињу да прерастају позоришне конотације, допуњујући их сферама разматрања у које аутор није никада могао ни помислити да ће му драма имати приступа.

И западнобалкански и изванзападнобалкански обесхрабрени, детронизирани, бесперспективни човек и грађанин одједном доживљава ликове и збивања на сцени као властити одраз, наслућује у овој представи могућност и нужност заснивања властите наде и вере у себе и друштво, неопходност успостављања свог дигнитетног личног, породичног и друштвеног статуса. Укључујући и повратак свог етичког језгра: загубљене емпатије – заточене у мрачним друштвеним лавиринтима који је спречавају да и закратко изрони било којим поводом, слабећи човеково самопоштовање и снагу осмишљавања борбе за промене.

Чудесни Чехов, драмски писац са, показује се дугом задршком, иако тмуран, невесео, ломан, одвећ благ и као лиричар, без икаквог наума да мужевно драмски проговори и пресече, са ликовима који се поражени и изопштени вуку по сцени – одједном у данашњем гледаоцу разгорева већ одраније наслућивано опредељење да све може бити другачије, да није све изгубљено, да и у лошим условима ваља функционисати (став Соње), да не само за човека него можда и за човечанство има спаса, а не једино за шуме „које се немилице секу“, што Астров стиже да запази.

Настави са читањем “Премијера драме Антона Павловича Чехова УЈКА ВАЊА; Југословенско драмско позориште, Београд, 8. децембар 2018.”

КАЛИГУЛА ИЗВАН ПОЕТИКЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ – Драгослав Граочанкић

КАЛИГУЛА ИЗВАН ПОЕТИКЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ

Премијера драме Албера Камија КАЛИГУЛА, 5.2.2020; Велика сцена Народног позоришта у Београду. Редитељ: Снежана Тришић
Осећање трагичности човечанства и живота, тоталитаризам апсурда у свим његовим манифестацијама и разорна моћ аутократичности било које идеологије и нивоа са кога делује – били су суђени лични и уметнички пртљаг/вјерују Албера Камија, значајног француског, светског писца и нобеловца.Можда би свако позориште требало увек да има на репертоару комад о неком диктатору?!

Аутократија и диктаторство добрано су завладали и у 21. веку главнином земљине кугле, чак и њеним рубним ареалима. У њима аутократија чак досеже своје врхунце, остварује убитачније деловање, те човек, изложен њеним погубним дејствима, све до мењања његовог генетског кода (!), остаје беспомоћнији него они који су диктатору надохват!

Али, и једни и други, ужаснути, не само владалачком аутократијом која спонтано производи и многе друге своје сулуде деривате, не остављајући ниједно животно поље без својих засада – постају, између осталог, потпуно екскомуницирани као појединци, друштвене класе или нације из било каквих позитивних доприноса себи, својој средини и човечанству.

Једном, кад мине моћ диктатора, напоредо са свеколиком пустоши коју оставља иза себе, на сцену ступа отворени и најчешће опростиво закаснели говор о диктатору, који постаје објекат и профаног и уметнички профилисаног подсмеха, сатире и безбројних других пост фестум отпора и анализа.

Настави са читањем “КАЛИГУЛА ИЗВАН ПОЕТИКЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ – Драгослав Граочанкић”

ИЛУЗИЈЕ УМЕТНОСТИ И ЗБИЉЕ – Драгослав Граочанкић

ИЛУЗИЈЕ УМЕТНОСТИ И ЗБИЉЕ

Премијера драме Љубомира Симовића „Путујуће позориште Шопаловић“ у Југословенском драмском позоришту, 8. марта 2020. године

Режија, сценографија и избор музике: Јагош Марковић

Ово је једна од најбољих инсценација најкомплексније драме Љубомира Симовића.

Пред нама је поетско, филозофско и иронијско позориште – од оне врсте која својим онтолошким промишљањем стварности и уметности често зна да засени и најбољу редитељску „опрему“.

Али, овде то није случај! На сцени су снажан, вишезначан текст и његово моћно и маштовито усцењивање који показују врхунске могућности театра као можда понајбољег репрезентанта свеколике уметности. У ову представу су инкорпорирани бројни облици позоришта, почев од античког, преко шекспировског –  до знамените театарске институције: путујућег позоришта, које напокон,  после бројних фактографских, чак теоријских студија, анализа и истраживања друге врсте, заслужено улази у наслов једне велике драме и представља инспирацију и подстицај на размишљање о свим (или бројним) облицима сценске уметности и њеног дослуха са стварношћу, не само минулом и садашњом него и са будућом.
Настави са читањем “ИЛУЗИЈЕ УМЕТНОСТИ И ЗБИЉЕ – Драгослав Граочанкић”

НЕЧИСТА КРВ – ЧИСТО РЕДИТЕЉСКО УМЕЋЕ – Драгослав Граочанкић

ЧИСТО РЕДИТЕЉСКО УМЕЋЕ

Премијера драме НЕЧИСТА КРВ Борисава Станковића на Великој сцени Народног позоришта у Београду, 12. априла 2019. године – Редитељ: Милан Нешковић. Адаптер: Маја Тодоровић

Ко је веровао да мекана и господствена Борина душа, расплакана после кафанске упадице да са својим сељачким темама са обода српског географског простора и слабим познавањем правописа неће нигде стићи – може изнедрити непатворену, дивовску књижевну снагу и минуциозну психолошку опсервацију, те донети на српску књижевну сцену моћне, громадне, титанске, никад показане ликове и њихове опаке односе, незабележене у светској драматургији!
Упадицу је по писменом сведочењу поузданог Синише Пауновића, у освит 20. века изрекао у Скадарлији чувени драмски писац и лисац Душан – Дуја Николајевић, чије су се социјалне драме на сцени Народног позоришта гледале на „карту више“, а онда конкурисале Нушићевим комедијама, па је тако био ауторитет и за оне чија су имена у том трену далеко надмашивала Борино. Иако су највећи зналци српске драмске књижевности још зарана Бору придруживали онима који обећавају, мишљење и свест о Бориној светској књижевној вредности нису одвећ брзо сламали неверицу да је такав писац баш Србима запао. Ни Скерлићев чувени позитиван приказ премијере/праизведбе КОШТАНЕ у Народном позоришту није београдску књижевну чаршију могао довољно опоменути на писца који је у њу рупио! Чемер, бестијалност, агресивност, усијана жеља за дохватањем, по било коју цену, женске лепоте, пути и љубави, здружени са самоуништењем и бруталним насртајима на туђ (али и свој) живот, изронили су пред запрепашћене гледаоце којима ни на крај памети није било да таквих ликова и таквог поимања живота може уопште бити, поготово у тим домаћинским српским пределима познатим по марљивости њихових житеља, патријархалном реду и радиности. Борини ликови и њихови ломови застрашивали су (надилазили су оне из КОШТАНЕ који су се још могли разумети и уз песму лакше прихватити) и гледалиште и критику, а нарочито оне који о тој снази, проклетству, анималности и усуду нису могли ни са сцене да буду информисани, све и да су са ње добијали увиде у врхове светске драмске књижевности које је Народно позориште тада усцењивало. Призоре из те велике, туђе драмске литературе сви су држали за магловите и измишљене, а Борине сцене за могуће, стварне, преписане из самог живота, па им се због тога крв ледила у жилама!

Настави са читањем “НЕЧИСТА КРВ – ЧИСТО РЕДИТЕЉСКО УМЕЋЕ – Драгослав Граочанкић”

САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ – Драгослав Граочанкић

САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ Габриел Шевалије: ,,Клошмерл“; Београдско драмско позориште, премијера, 23. Април 2018. Режија: Кокан Младеновић Публика је позвана на премијеру ,,Клошмерла“. Свугде, код сваког упућенијег у читавом свету, наћи ћете да се мисли на роман Габријела Шевалијеа из ране средине 20. века, на један од најзанимљивијих, најљупкијих, гротескно најотменијих романа светске литературе, што је славу … Настави са читањем “САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ – Драгослав Граочанкић”

САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ

Габриел Шевалије: ,,Клошмерл“; Београдско драмско позориште,
премијера, 23. Април 2018. Режија: Кокан Младеновић

Публика је позвана на премијеру ,,Клошмерла“. Свугде, код сваког упућенијег у читавом свету, наћи ћете да се мисли на роман Габријела Шевалијеа из ране средине 20. века, на један од најзанимљивијих, најљупкијих, гротескно најотменијих романа светске литературе, што је славу галског духа увећао, не само у књижевности. На признато ремек-дело!

Бесмислено прегнуће варошке власти: изградња монументалног јавног клозета у средишту месташца – само је једна од бројних сцена и метафора овог сјајног текста. Није, дакле, једина. Чак није ни средишња! Сежу јој бар до рамена (неке је и надилазе!) бројне друге, чудесне, апсурдне, каламбурне, парадоксалне, раблеовске и ине животне приче и судбине житеља Клошмерла…

Свака је за себе роман. Реч је о роману који врца од романа који се нуде за појединачну, и још боље, преплетну или здружену инсценацију! За велика промишљања о човеку, о његовим стабилним мањкавостима, о његовој улози у породичном, друштвеном, страначком, религиозном – у властитом животу, заправо.

Изабран је поменути део о амбициозном, сулудом науму (и остварењу) челника бургундске варошице, не би ли је ,,улепшали“ велелепним писоаром. Да би себе обележили, наравно.

И сам наслов Шевалијеовог дела је индикативан, представља елегантно и дискретно упутство за читање овог ремек-дела. У наслову је назив бургундске варошице (стварне или измишљене, свеједно), а не генерички назив за објекат у којем се задовољавају ,,велике и мале потребе“. Настави са читањем “САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ – Драгослав Граочанкић”

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ – Драгослав Граочанкић – Премијера драме Федерика Гарсије Лорке ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ

Драгослав Граочанкић АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ Народно позориште у Београду, Сцена ,,Раша Плаовић“, премијера драме Федерика Гарсије Лорке ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ, 5. aприл 2018. Млада, и већ подуже веома успешни позоришни редитељ, Ана Григоровић, ову је Лоркину драму водила зачуђујуће мирном и сигурном руком, стварајући праве услове за упечатљиво сценско одвијање и разбуктавање … Настави са читањем “АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ – Драгослав Граочанкић – Премијера драме Федерика Гарсије Лорке ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ”


Драгослав Граочанкић

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ


Народно позориште у Београду, Сцена ,,Раша Плаовић“,
премијера драме Федерика Гарсије Лорке
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ, 5. aприл 2018.

Млада, и већ подуже веома успешни позоришни редитељ, Ана Григоровић, ову је Лоркину драму водила зачуђујуће мирном и сигурном руком, стварајући праве услове за упечатљиво сценско одвијање и разбуктавање увек актуелне теме о последицама апсолутне власти, макар она сезала унутар породице само.
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ бременит је бројним могућностима различитог коришћења и усцењивања, потенцијалима проширеног читања и фокусирања његове семантике далеко изван зидова једне шпанске породице Лоркиног или било којег времена.

Ана Григоровић је овим могућностима претпоставила продирање у аутентични, и већ сам по себи вишезначни и узнемирујући Лоркин драмски текст, у његово матично језгро, истражујући односе међу непатвореним ликовима у њему (сестрама-удавачама, чија слобода, омеђена зидовима породичне настамбе, трпи и додатна, унутрашња ограничења), њихове патње, тугу, чегрсти, безнађе и очајничка, и на живот и смрт, међусобна надметања.

Захватајући консеквентно и театарски прецизно Лоркин изворни текст, његов културолошки и сценски знак, Григоровићева је достигла високи естетски ниво инсценације. Њен промишљени и привидни редитељски минимализам омогућио је да у пуном сјају продишу сви елементи ове представе, чија премијера представља један од скоријих, можда и најзначајнијих редитељских домета на сценама Народног позоришта.

Сличног су кова и други елементи ове представе: њена укупна, функционална, ,,пор-роајалска“, контрастна и отмена ликовност, сценографија која оставља утисак да је нема, костим који подупире и непрестано појачава општу боју свег дешавања, култивисани и добро одмерени сценски покрет који продубљује сложене и динамичке врхунце људске страсти при њеном физичком, готово граничном испољавању.

Ево још важнијих учинака представе, заправо доприноса њених сценских тумача: сугестивна, доминантна, застрашујућа Бернарда (у чизмама и са опасачем који се мушки копча), ,,свевидећа“ мајка, домина и вирџина међ својим кћерима, контрапродуктивна и бесмислена чуварка женске части своје чељади (Дара Џокић); народски мудра, трпељива, стварна, узаманмно прозорљива Понсија (Светлана Бојковић); млађана Адела, сва од уздржане и неуздржане девојачке страсти и од овоземаљског (Сузана Лукић).

Остали сценски тумачи ових непатворених и трагичких сценских ликова и призора женске потлачености (Златија Оцокољић Ивановић, Дубравка Ковјанић, Зорана Бећић и Слобода Мићаловић) значајно доприносе увиду у безнадежни положај који је био и јесте и дан-данас досуђен жени у већем делу човечанства!

Настави са читањем “АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ – Драгослав Граочанкић – Премијера драме Федерика Гарсије Лорке ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ”