Дан: 13. јануар 2021.

Моја прва љубав – Градимир Карајовић


Моја прва љубав

Када се птице с’ пролећа врате
и Сунце среће донесу стобом
твоје мисли на путу ме прате
знам да ћу бити поново стобом

Чекај ме, чекај кад прођу кише
још пуно тога пред нама стоји
сваког те часа љубим све више
сваког часа све више те волим

Не дај љубав да са ватром оде
небо што се ветром њише
не дај љубав да нам време
опет од заборава брише

Не дај љубав која у твом оку сја
не дај љубав наша да угасне
као тиха реака
где се права љубав годинама чека

На тебе мислим о теби сањам
љубав ти своју песмама нудим
за тебе живим и теби се надам
са ликом твојим ликом се будим

Сваког те часа љубим све више
сваког часа те волим све више

Настави са читањем “Моја прва љубав – Градимир Карајовић”

Августина Јанкова – Биографија и поезија на бугарском и српском


Августина Янкова

Родена в гр. Хасково. Завършила е ПУ „Паисий Хилендарски”, следдипломна специализация към СУ „Св. Климент Охридски” – София. Завършва специална педагогика към Тракийския университет – Стара Загора и професионална квалификация към Великотърновския университет „Св. Св. Кирил и Методий за ресурсен учител. Член е на СНБП.

Издала стихосбирките: 1995 г. – „Жарта се събужда”; 1997 г. – „С очите на Христа”; 2000 г. – „Сетивата ми жадуват”; 2002 г. – „Следи в безкрая”; 2003 г. – „Пчелички с жълти ръкавички”; 2008г. – „Усет”. През 2005 г. на Международен фестивал в гр. Варна бе удостоена с трета награда за текста на песента „Мъжко усещане”. Написва и текста на песента Богородице Свята”, посветена на Хасково.


Августина Јанкова

Рођена је у граду Хасково. Дипломирала је на Универзитету „Паисиј Хилендарски” у Пловдиву, а постдипломске студије специјализирала на Универзитету „Св. Климент Охридски” у Софији. Студира дефектологију на Тракијском универзитету у Старој Загори и професионалну квалификацију за учитеља деце са посебним потребама на Великотрновском универзитету „Св. Кирило и Методије”. Члан је Удружења независних књижевника Бугарске.

Издала је збирке песама: 1995. г. – „Жар се буди”; 1997. г. – „Очима Христа”; 2000. г. – „Чула ми жуде”; 2002. г. – „Трагови у бескрају”; 2003. г. – „Пчелице у жутим рукавичицама”; 2008. г. – „Смисао”. На Међународном фестивалу у Варни, 2005. године, додељена јој је трећа награда за текст песме „Мушко осећање”. Потписује и текст за песму „Богородице Света” посвећену граду Хасково.

 

Мой пристан

Помислих, че си цвете
бяло в пролет засияло,
привличане мое!

Помислих, че си сън прекрасен,
мечтан, от слънцето по-ясен
обричане мое!

Помислих те за изгрева небесен
в омарата на летен ден,
мое вдъхновение!

Помислих, че си песен
от ехо в златна есен,
мое откровение!

Какво си всъщност ти?
Мечти,
Мечти,
Мечти…

 Моје уточиште

Помислих, да си цвеће бело
у пролеће засијало,
привлачности моја!

Помислих, да си сан прекрасан,
сањан, од сунца јаснији,
заклетво моја!

Помислих да си зора плаветна
у оморини летњег дана,
надахнуће моје!

Помислих, да си песма
одјека у златној јесени,
откровење моје!

Шта си уствари ти?
Сни,
Сни,
Сни…

Отдалечаване

Не ме търси!
Далече съм от тебе.
Не ме жадувай!
Друга съм сега – на вятъра
сестра неуловима,
на песен ехо в листната гора.

Не бе ти моето дихание,
не бе зора от светли дни,
а днес е късно.Залеза догаря
и плод незрял обрулен покоси.

Ще ме усещаш всеки ден по малко
и ще ме търсиш в другите жени,
като пчела в дъбрава с детелини
и като сън очакван, може би…

Не ме търси!
Далече съм от тебе.
Не ме жадувай –
минало съм Аз.
Удаљавање

Не тражи ме!
Далеко сам од тебе.
Не жуди!
Друга сам сада – неухватљива
сестра ветра,
ехо песме у лиснатој гори.

Ниси био мој дах,
ни зора светлих дана,
а данас је касно. Залазак догорева
и незрели плод ишибан покоси.

Осећаћеш ме сваки дан помало
и тражићеш ме у другим женама,
као пчела у дубрави с детелином
и као сан очекиван, можда…

Не тражи ме!
Далеко сам од тебе.
Не жуди –
прошлост сам Ја.

Дали ти дадох

Дали ти дадох всичко
или пък ти ми взе?
Сега съм като пръчка,
прекършена на две.

Но ако ти поискаш
с ръка да я скрепиш,
награда ще е риска
деня да утешиш.

Така и същността ми не
ще мъждука в плен,
че луда кръв в гръдта ми
кипи на стар терен.

Подай ръка, вземи ме,
жадувала съм теб.
Сега, в мига, люби ме
с осанката на Феб.

Дали ти дадох всичко
или пък ти ми взе?
Дали ти дадох

Дали ти дадох све
или ипак ти ми узе?
Сад сам као прут,
сломљен на пола.

Ал` ако ти пожелиш руком
да га спојиш,
награда је ризик
да утешиш дан.

Тако и моја бит
треперити неће у ропству,
јер луда крв у грудима мојим
на старом терену ври.

Пружи руку, узми ме,
жудела сам за тобом.
Сад, у трену, воли ме
с држањем Феба.

Дали ти дадох све
или ипак ти ми узе?

Настави са читањем “Августина Јанкова – Биографија и поезија на бугарском и српском”

ЈОШ СИ МЛАД – Даница Рајковић


ЈОШ СИ МЛАД

Родио си се једног прoлeћа… 
Јутарња роса је падала 
на платетнило расцветалих љубичица,
на небу звезда је засијала…

Ветар је одувао снове,
а ти си постао оаза  усред пустиње.
Твој топли поглед много говори, 
 свака се птица своме јату вине.    

Још си млад и имаш времена…
Свако прoлeће мирише на љиљане,
очи испуњене плаветнилом мора…
Прoлeће је расцветало плаве јорговане! 

Свака шетња са тобом   
враћа ме на срећне дане,
на распевану младост,
и улице насмејане.

Настави са читањем “ЈОШ СИ МЛАД – Даница Рајковић”

ДОБРИ  КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш


ДОБРИ  КАМИКАЗА

Добри камиказа ми у сну каза,
нећу да гинем за Цара,
заљубљен сам у трешњин цвет,
ако летети будем хтео,
тај  лет ће бити за цео свет.

Летећу на пчели из БОСУТА села,
бомба нећу и не желим бити,
из мог авиона,
по сновима дечјим,
од меда киша ће лити.

У  очима од суза,
још су биле Хирошима и Нагасаки,
слике од бола јаче.
Сетно ми рече, сад идем,
име му беше Хитаки,
из сна се одвезе
камиказа добри,
на мотору марке КАВАСАКИ.

Настави са читањем “ДОБРИ  КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш”

ГАЛИОТИ – Душан Комазец

Запљускује хриди разјарено море.
Удаљена лађа сред пучине, сама
чека смирај ноћи и зачетак зоре.
Узалуд, јер светлост не допушта тама.

Врх таласа моћног сручи се ко’ ала
на галију с’ које одјекују крици
моћника, којим је снага понестала,
а одувек беху охоли силници?

Галиоти “бедни” саздани од моћи
корбача” што снажне ишара им груди
ломе крхка весла усред бурне ноћи
са исконском жељом да постану људи!

Пуцају синџири окови и ланци
са мишица оних који досад беху
жртве богохулних, који као странци
злочин прославише у крви и греху.

Док галија тоне у безмерну воду
запевало робље песму завичајну.
У дубини плавој стекоше слободу.
Само сиње море зна њихову тајну!

(C) Душан Комазец