Моја прва љубав
Када се птице с’ пролећа врате
и Сунце среће донесу стобом
твоје мисли на путу ме прате
знам да ћу бити поново стобом
Чекај ме, чекај кад прођу кише
још пуно тога пред нама стоји
сваког те часа љубим све више
сваког часа све више те волим
Не дај љубав да са ватром оде
небо што се ветром њише
не дај љубав да нам време
опет од заборава брише
Не дај љубав која у твом оку сја
не дај љубав наша да угасне
као тиха реака
где се права љубав годинама чека
На тебе мислим о теби сањам
љубав ти своју песмама нудим
за тебе живим и теби се надам
са ликом твојим ликом се будим
Сваког те часа љубим све више
сваког часа те волим све више
Дан: 13. јануар 2021.
Августина Јанкова – Биографија и поезија на бугарском и српском
Августина Янкова
Родена в гр. Хасково. Завършила е ПУ „Паисий Хилендарски”, следдипломна специализация към СУ „Св. Климент Охридски” – София. Завършва специална педагогика към Тракийския университет – Стара Загора и професионална квалификация към Великотърновския университет „Св. Св. Кирил и Методий за ресурсен учител. Член е на СНБП.
Издала стихосбирките: 1995 г. – „Жарта се събужда”; 1997 г. – „С очите на Христа”; 2000 г. – „Сетивата ми жадуват”; 2002 г. – „Следи в безкрая”; 2003 г. – „Пчелички с жълти ръкавички”; 2008г. – „Усет”. През 2005 г. на Международен фестивал в гр. Варна бе удостоена с трета награда за текста на песента „Мъжко усещане”. Написва и текста на песента Богородице Свята”, посветена на Хасково.
Августина Јанкова
Рођена је у граду Хасково. Дипломирала је на Универзитету „Паисиј Хилендарски” у Пловдиву, а постдипломске студије специјализирала на Универзитету „Св. Климент Охридски” у Софији. Студира дефектологију на Тракијском универзитету у Старој Загори и професионалну квалификацију за учитеља деце са посебним потребама на Великотрновском универзитету „Св. Кирило и Методије”. Члан је Удружења независних књижевника Бугарске.
Издала је збирке песама: 1995. г. – „Жар се буди”; 1997. г. – „Очима Христа”; 2000. г. – „Чула ми жуде”; 2002. г. – „Трагови у бескрају”; 2003. г. – „Пчелице у жутим рукавичицама”; 2008. г. – „Смисао”. На Међународном фестивалу у Варни, 2005. године, додељена јој је трећа награда за текст песме „Мушко осећање”. Потписује и текст за песму „Богородице Света” посвећену граду Хасково.
Мой пристан
Помислих, че си цвете Помислих, че си сън прекрасен, Помислих те за изгрева небесен Помислих, че си песен Какво си всъщност ти? |
Моје уточиште
Помислих, да си цвеће бело Помислих, да си сан прекрасан, Помислих да си зора плаветна Помислих, да си песма Шта си уствари ти? |
Отдалечаване Не ме търси! Не бе ти моето дихание, Ще ме усещаш всеки ден по малко Не ме търси! |
Удаљавање Не тражи ме! Ниси био мој дах, Осећаћеш ме сваки дан помало Не тражи ме! |
Дали ти дадох Дали ти дадох всичко Но ако ти поискаш Така и същността ми не Подай ръка, вземи ме, Дали ти дадох всичко |
Дали ти дадох Дали ти дадох све Ал` ако ти пожелиш руком Тако и моја бит Пружи руку, узми ме, Дали ти дадох све |
Настави са читањем “Августина Јанкова – Биографија и поезија на бугарском и српском”
ЈОШ СИ МЛАД – Даница Рајковић
ЈОШ СИ МЛАД
Родио си се једног прoлeћа…
Јутарња роса је падала
на платетнило расцветалих љубичица,
на небу звезда је засијала…
Ветар је одувао снове,
а ти си постао оаза усред пустиње.
Твој топли поглед много говори,
свака се птица своме јату вине.
Још си млад и имаш времена…
Свако прoлeће мирише на љиљане,
очи испуњене плаветнилом мора…
Прoлeће је расцветало плаве јорговане!
Свака шетња са тобом
враћа ме на срећне дане,
на распевану младост,
и улице насмејане.
Настави са читањем “ЈОШ СИ МЛАД – Даница Рајковић”
ДОБРИ КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш
ДОБРИ КАМИКАЗА
Добри камиказа ми у сну каза,
нећу да гинем за Цара,
заљубљен сам у трешњин цвет,
ако летети будем хтео,
тај лет ће бити за цео свет.
Летећу на пчели из БОСУТА села,
бомба нећу и не желим бити,
из мог авиона,
по сновима дечјим,
од меда киша ће лити.
У очима од суза,
још су биле Хирошима и Нагасаки,
слике од бола јаче.
Сетно ми рече, сад идем,
име му беше Хитаки,
из сна се одвезе
камиказа добри,
на мотору марке КАВАСАКИ.
ГАЛИОТИ – Душан Комазец
Запљускује хриди разјарено море.
Удаљена лађа сред пучине, сама
чека смирај ноћи и зачетак зоре.
Узалуд, јер светлост не допушта тама.
Врх таласа моћног сручи се ко’ ала
на галију с’ које одјекују крици
моћника којим је снага понестала,
а одувек беху охоли силници.
Галиоти бедни саздани од моћи
корбача што снажне ишара им груди
ломе крхка весла усред бурне ноћи
са исконском жељом, да постану људи.
Пуцају ко’ сламка окови и ланци
са мишица оних који досад беху
жртве богохулних, који као странци
злочин прославише у крви и греху.
И док барка тоне у безмерну воду
запевало робље песму завичајну.
У дубини плавој стекоше слободу.
Само море сиње сазнало је тајну.
(C) Душан Комазец