ДАВНА ЗРЕЊА
Кад ућути глас додола и кише се окамене,
Вреле слати похитају у мирисна давна зрења.
Још дремљиви виногради, одједанпут повилене,
У сенкама гројзоберским, дуж чокота и корења.
Појаве се незнане ми давне туге наслућене,
Осунчана модра земља, миришљави вински слад.
Трифунданске месечине самотоком испраћене,
Одводе ме пре видела у лојзарски лаки хлад.
Отргне се летња благост, давно пре јутарњих чари
Лагано ко светилиштем клизне нечујно на прсте.
Плавет густо труковану, јаки оплету ластари
У распуклом зрну грожђа, капи миља се укрсте.
Ако ли се грозд бременит преточи у капље вина,
И разлије ко свежина у пурпуру тамно- бледом.
Појави се сакривена сва подрумска хладовина,
Да охрабри ил растужи, жеђ угаслу за обедом.
Настави са читањем “ДАВНА ЗРЕЊА – Драган Величковић”