Kao u svakoj mrtvoj bajci
tama utihne u krvi.
Onda On senku mojoj Majci,
zgazi bez reči poslednji i prvi;
I mrtvu tišinu praznih boca;
Kao na filmu da gori rola,
glavna glumica, Ona ujede mog Oca –
i posle magle digne se istina gola!
Ne želim više da išta želim;
Reklo bi dete povrh svega.
U grehu se raspadam i veselim,
nad trulim telima nje i njega.
Дан: 29. јануар 2021.
НЕМИРИ – Душан Комазец
На путу кроз живот сустигла ме туга!
Тихи вапај жене што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.
Хтео бих да плачем, нестале су сузе!
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.
Немирна се душа расплињује свуда!
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца, нити уздах зора.
Настави са читањем “НЕМИРИ – Душан Комазец”