Петар Савић – Секс и Љубав

 

 

Врућ Секс и Љубав нежна

упознаше се једно вече,

Он заводљив, она чедна.

Да је жели он јој рече.

 

Умотани у клупче нежности,

груб Секс и Љубав стидљива,

сва лепота његове грешности

постаде само њој видљива.

 

Секс је узе страсно, дубоко, неуморно,

али ипак пажљив беше са њом,

пламен свећа зашљашти бурно,

Љубав се препусти осећају том.

 

И спојише се страст и чедност

И једно постадоше власт и нежност.

 

Претвори се врућ суздржан дах

у гласан, ослобођен врисак и ах.

 

Ослободи се Љубав окова морала

и све што је имала Сексу је дала.

 

 

185 пута прочитано

Ко ме зна – Петар Савић

Ко ме зна рећи ће вам нисам зао.

Верујем, јер не видим себе са стране.

Иако сам се тукао, вређао и крао,

ипак сам многима залечио ране.

 

Ко ме зна рећи ће вам нисам лош.

Верујем, јер не могу о себи да судим.

Не сврставам људе у исти кош,

добијам мање него што нудим.

 

Ал’ да ли је у праву онај ко ме зна ?

Да л’ признаје мрак што царује у мени ?

Да ли зна средства уздизања са дна ?

Није све црно-бело, путеви су шарени.

 

Да ли добра дела поклапају зла,

или су средство смирења савести ?

Да л’ ико од нас себе добро „зна“ ,

кад све су тајне скривене у подсвести  ?

 

Увек нас други боље знају !?

Имају савете за сваког од нас!

Али своје грехе сви сами кају,

у тренутку када куцне смртни час !

312 пута прочитано

Једне ноћи у „Мићином сокаку“ – Петар Савић

 

 

Једне ноћи у „Мићином сокаку“,

без месечине у полумраку,

седео сам за столом сам

у кафани већ затвореној.

А поред шанка – њих две.

Већ ми је свест обузимао сан,

 у полутами, димној, сненој,

окренух се и видех да спремне су на све.

 

Ја писао сам стихове на бледом папиру,

док њих две се нежно миловаше.

И у налету страсти, том љубавном виру,

да им се придружим оне ме позваше.

 

Генетски састав њихових гуза,

усана, струка и груди,

као да је пореклом од неких Муза

и надреално искуство ми нуди.

 

Док оне као Сукубе око мене,

летеше прскајући соковима страсти,

од крви набубрише све моје вене,

препустисмо се заједничкој врелој власти.

 

Није било стида, претварања, лажи.

О, Боже како пријаше те немирне руке.

На њиховим телима сок љубави

заједничке, страствене и слатке муке.

 

И спуштајући се на колена доле,

док тихо ми шапташе како ме воле,

узеше га влажним својим уснама, врућим

као укроћене даме, у очи ме гледајући.

 

Наша тела врела иако је зима,

лед топимо нашом страшћу,

десет ожиљака на мојим леђима –

  као доказ да под њиховом сам влашћу.

 

А оне неуморне, пуне ентузијазма,

улоге се мењају, као и позе,

на врхунцу смо заједничког оргазма,

испуњењу секса дневне дозе.

 

О, како прија чувати ту тајну

Пити за столом на ком су лежале,

репризирам ту сцену страсну, бајну,

у којој сву себе су ми дале.

 

И нестаде тад сваки духовни немир,

ми у облацима, лебдимо, сањамо,

а кафана постаде бескрајни свемир,

који једно другом несебично поклањамо.

 

283 пута прочитано

Остаци надахнућа – Петар Савић

 

Сакрила се муза моја,

надахнућа више немам,

појави се строфа која,

ал’ онда опет почнем да дремам.

 

Сетим се те пролећне ноћи

кад смо лежали заједно на крову,

надах се ноћ та неће проћи,

осећања почеше да навиру и зову.

 

Бајковито је и чаробно било

чак и небо без расутих звезда,

она ми тад нежно седе у крило

као птић што остаде без гнезда.

 

Пожелех да чувам је од окрутности света,

да будем јој веза између јаве и сна,

помогнем да престане по ивици да шета,

ако ипак падне да дигнем је са дна.

 

Али она рече већ исте те ноћи,

не жели део мојих песама бити,

иако нешто осећамо то ће проћи,

на неко време жели се скрити.

 

И ја сам се сакрио и тумарам сам,

али она је и даље у песмама мојим.

Опет ми је ноћ заменила дан

ал’ док о њој пишем још увек постојим.

 

 

 

348 пута прочитано

Лицемер – Петар Савић

 

Искрено, пријало је што си ме волела

и тако ми наивно писала СМС,

мојим лажним „волим те“ ниси одолела,

а мени је тад требао само секс.

 

Пријало је што до мене ти је стало,

а ти за мене беше само једна у низу,

претварах се да су ми занимљиве,

приче твоје уз сталну репризу.

 

Искрено, пријало је што баш ме брига,

где, кад и с’ ким излазиш увече.

Ти за мене само си прочитана књига,

док други ти доноси вино и свеће.

 

Твоја апатија је твој проблем,

сама се за рођендан дружиш са тугом,

чекајући мене да те позовем,

док ја се пијан забављам са другом.

 

Да, можда и јесам лицемер,

ал’ живот је само шаховска табла,

ако постанеш веран као кер,

остајеш без грана, лишћа и стабла.

 

Да будеш срећна, пропуштала си шансе,

са неким ко заволео би те са свим манама,

ал’ ти се гнушаш љубавне романсе,

не желиш да се помириш са старим ранама.

 

Теби као да прија да живиш под олујом,

као да не желиш ведар дан.

Ја сматрах те приступачном, лаком кујом,

док за друге ти беше само сан.

 

 

287 пута прочитано

ЈАГЊЕКОЖИ ВУК – Петар Савић

 

 

Страшан је гнев који ме мори,

сцене узрока ту су на јави,

спутано емоцијама, ипак срце се бори

да потисне свест која живи у страви.

 

Ал’ разум проналази изгубљену стварност,

позадина жалости је неоправдан грех,

средства су ради циља градила узајамност,

живот у страви само је плаћени цех.

 

Доследан делима не тежим покајању,

савест се бори за осећај кривице,

покорност испитује границу крајњу,

јагње је открило своје право лице.

 

Црви сада једу последице мог гнева,

незадржив бес небираног средства,

реквијем подстиче небо да грми и сева,

док вук тражи оправдање за своја зверства.

 

 

261 пута прочитано

Где ли је љубав ? – Петар Савић

 

 

Треба ми љубав !

Без ње више издржати не могу.

Не тражим чуда,

само руку да не паднем с ногу.

 

О љубави где си ?

Колико још да чекам те ја ?

Све тежи су моји греси.

Дођи, подигни ме са дна.

 

Без љубави живот је рутина,

џабе и новац и слава.

Не, није клише то је истина –

не може се купити љубав права.

 

Не може се ни освојити,

јер није љубав ако је на силу,

могу се само два срца спојити,

осетивши узајамну апсолутну идилу.

 

Све беше само страст и вагон лажи,

али срце вољену сад тражи,

неког за кога дао бих све,

без кајања продао и најлепше сне.

 

Јер љубав је кад волиш без граница,

кад жељу за другом немаш,

она је једина, твоја храна, кисеоник,

крај ње си слободан као птица

сањаш је и док дремаш.

у сазвежђима угравиран видиш њен лик.

 

Волиш све форме њеног тела

и желиш без обзира где сте.

О, да ли је то могуће ?

Ја верујем да јесте !

 

Нека Боже чекаћу је колико треба !

Знај није ми важна њена лепота,

само желим да волим је до неба

и проведем са њом остатак живота.

 

 

 

224 пута прочитано

Где је моја половина ? – Петар Савић

 

 

Нисам срећан, не !

За љубављу ја трагам !

Можда зато и љубим жене све,

јер нема оне једне којој се надам.

 

У мени је пустош,

велика црна рупа,

живот без ритма

јер срце је престало да лупа.

 

Где је моја половина ?

У ком се кутку скрива ?

Где је моја једина, мила

што у сновима ми се снива?

 

Знам да она постоји,

препознаћу је истог трена,

онда кад се небо звездама обоји,

срешћемо се једном,

 у незаборавном моменту том

чекања вредном.

 

Јер боље је волети право

чак и на кратко,

знам иако још је нисам срео,

него крај несуђене бити,

живот свој промашити цео.

 

 

 

230 пута прочитано

Живи у тренутку ! – Петар Савић

 

Сутра могу нестати,

претворити се у прах,

али данас ћемо плесати

док не изгубим дах.

 

Сутра могу отићи,

можда и заувек,

али ове ноћи

у теби тражим лек.

 

Сутра није важно,

сад моја буди,

загрли ме снажно,

узми све што нудим.

 

Живи у тренутку

као да задњи је.

Искористи га, исцрпи,

узми од њега све.

 

Сутра нас можда прегази време,

и напусти данашња страст,

зато ноћас остани крај мене,

искористи је само за нас.

 

Сутра можда не наступи.

Нисмо власници свог постојања !

Зато ноћас храбрости скупи,

јер можда ово је дестинација крајња.

 

посвећено К.Ћ.

 

 

227 пута прочитано

УСНУЛА ВИЛА – Петар Савић

Ништавило, црнило, мрак,
огњиште окутано димом,
не налази путању сунчев зрак,
не продире чак ни силом.

 

И река је црна, преплавила
рибе без пераја
потонуле на дно,
без крила уморна вила,
бори се са овим сном.

Сан као на јави,
вила се дави,
ране су силније од ње,
никада раније није
виђала такве сне.

Мутан и блатњав спруд,
живо блато је гута,
и све око ње,
разгневана, љута
бори се, ал’ узалуд,
није виђала такве сне.

Дрвеће чворнато, труло,
своје корене извија са дна,
из даљине се чује промукло
„пустите вилу из сна !“

„Још само мало“
обраћа се гласу сан,
„Само још мало“
и настаје дан.

Буди се вила,
ал’ све је горе него пре,
вулкани, магма и облаци дима
сада су око ње.

И још стотине таквих вила
погрбљене, изгорелих крила
крећу се поплочаном
стазом од ужарене лаве,
борећи се са новим сном
исцрпљене и препуне страве.

И објави се промукли глас
из вулкана са самога дна,
магмено чудовиште
што мислише да је спас,
што пробуди вилу
из пређашњег сна.

Тад јасно постаде све
и вила разуме зашто пре
није виђала такве сне.

 

 

236 пута прочитано