РЕАЛНА ИЛУЗИЈА – Петар Савић

 

Милијарде звезда, васиона,
али она је једина, најсјајнија –
реална илузија
Најлепша балада, хармонија,
свега најбоља верзија –
реална илузија

7 чуда света, али највећа мистерија,
од свих и свега другачија –
реална илузија

Хиљаде река, а она најбистрија,
од свих мириса опојнија,
део свих мојих визија –
реална илузија

Од свих меденија, изазовнија,
маштовитија, духовитија,
моја еуфорија –
реална илузија

И дању и ноћу моја амајлија,
она је чаролија,
најмелодичнија арија,
њено присуство опија,
она и црна и бела је магија
у мом телу свака артерија,
моје душе експресија,
од свиле нежнија…

она моја је поезија –
реална илузија

 

25 ПУТА ПРОЧИТАНО

ТОТЕМ СТВАРНОСТИ – Петар Савић

 

Ноћ, царство снова.
Тајне су јавне,
а „тотем стварности“ нисам понео.
Васиона нека нова,
сцене нестварне.
Јава ли је ово?
Реална илузија?
Нема осећаја.
Стазе без почетка и краја.

Кругови дима постају углови васионе,
пространство и све димензије
су видљиви.
Острво надања тоне,
остају само визије…
ланци су неопипљиви.
Трептај… и
опет губи се граница хоризонта,
облаци далеко од плавог сомота,
Земља посута прашком
звезданим црно-белим…
страх, храброст, чежња, жалост
мржња, љубав, срећа, радост

Дрво живота иструлелог стабла,
повијених грана труне.
Свет – огромна шаховска табла,
жртвујем пијуне,
непријатељ бројчано јачи,
краљица остаје без круне,
„гегају“ се скакачи,
непоштен је рат,
јаки играчи
…ипак…
комбинујем пат

У котлини окруженој
џиновским гробницама
на земљи светој
где сахрањена је моја вера,
пред свињама хиљаде просутих бисера…
негде у сутону или пре свитања
одзвања без срама
ехо нечијег кикотања.

Морнари омађијани песмом сирена
усмеравају брод ка огромном морском виру
и он се губи истог трена
смрвљен у дубини….
на тренутак уживам у миру…

А онда опет облаци дима
и анђели разапети, крварећи
на преврнутим крстовима,
наглавачке, исцепаних крила,
док глођу их хијене
заувек живи беспомоћно
посматрају ове сцене.

Лавиринти немају излаза,
врата без брава и квака,
трновита стаза
у сред мрклог мрака…
решења не преостаје…
али иако заостаје
трачак светлости
ипак пут указује…
борим се…
налазим кључ…
знојим се…
са врата скидам обруч…
и у даљини
врата са бравом…
опет кунем се Богом
и славом…
збогом

 

36 ПУТА ПРОЧИТАНО

Ту негде између јаве и сна – Петар Савић

Ту негде између јаве и сна, земље и неба
Беле линије пред очима као дани пролећу
На путу док црн Месец ме вреба
Гас до даске и стићи не знам где ћу

И питам се да ли све, све то тако треба
Ноћас чудне мисли главом ми се шећу

На кратко само стадох
Написати шта је на уму
И венама још мало алкохола дадох
Па се враћам пакленом друму

Звезде ми намигују, њима верујем
Иако знам неке од њих су падалице
Али као да твој мио глас чујем
У неким сазвежђима видим твоје лице

И не знамо се толико баш
Не знам ни зашто ти ово пишем
Ма тренутак је овај живот наш
Можда већ ноћас престанем да дишем

Да ли судбина нешто жели да ми каже?
После пада креће успон, бар се надам
Ко ли коцкице животне калдрме слаже?
Својим разумом сам престао да владам.

И док цео град ноћас се весели
Ја свесно идем смрти у сусрет
Жао ми само што опет нисмо се срели
Што не створи се околности сплет

Опрости за излив емоција песничке душе
Неке песме настају кад мостови се сруше

Ја само сам човек од меса и крви
Осећања некад не умем скривати
Ноћас у мени све кипти и врви
Јер осташе ране које нема ко целивати

 

42 ПУТА ПРОЧИТАНО

Секс и Љубав – Петар Савић

 

 

Врућ Секс и Љубав нежна

упознаше се једно вече,

Он заводљив, она чедна.

Да је жели он јој рече.

 

Умотани у клупче нежности,

груб Секс и Љубав стидљива,

сва лепота његове грешности

постаде само њој видљива.

 

Секс је узе страсно, дубоко, неуморно,

али ипак пажљив беше са њом,

пламен свећа зашљашти бурно,

Љубав се препусти осећају том.

 

И спојише се страст и чедност

И једно постадоше власт и нежност.

 

Претвори се врућ суздржан дах

у гласан, ослобођен врисак и ах.

 

Ослободи се Љубав окова морала

и све што је имала Сексу је дала.

 

 

205 ПУТА ПРОЧИТАНО

Ко ме зна – Петар Савић

Ко ме зна рећи ће вам нисам зао.

Верујем, јер не видим себе са стране.

Иако сам се тукао, вређао и крао,

ипак сам многима залечио ране.

 

Ко ме зна рећи ће вам нисам лош.

Верујем, јер не могу о себи да судим.

Не сврставам људе у исти кош,

добијам мање него што нудим.

 

Ал’ да ли је у праву онај ко ме зна ?

Да л’ признаје мрак што царује у мени ?

Да ли зна средства уздизања са дна ?

Није све црно-бело, путеви су шарени.

 

Да ли добра дела поклапају зла,

или су средство смирења савести ?

Да л’ ико од нас себе добро „зна“ ,

кад све су тајне скривене у подсвести  ?

 

Увек нас други боље знају !?

Имају савете за сваког од нас!

Али своје грехе сви сами кају,

у тренутку када куцне смртни час !

334 ПУТА ПРОЧИТАНО

Једне ноћи у „Мићином сокаку“ – Петар Савић

 

 

Једне ноћи у „Мићином сокаку“,

без месечине у полумраку,

седео сам за столом сам

у кафани већ затвореној.

А поред шанка – њих две.

Већ ми је свест обузимао сан,

 у полутами, димној, сненој,

окренух се и видех да спремне су на све.

 

Ја писао сам стихове на бледом папиру,

док њих две се нежно миловаше.

И у налету страсти, том љубавном виру,

да им се придружим оне ме позваше.

 

Генетски састав њихових гуза,

усана, струка и груди,

као да је пореклом од неких Муза

и надреално искуство ми нуди.

 

Док оне као Сукубе око мене,

летеше прскајући соковима страсти,

од крви набубрише све моје вене,

препустисмо се заједничкој врелој власти.

 

Није било стида, претварања, лажи.

О, Боже како пријаше те немирне руке.

На њиховим телима сок љубави

заједничке, страствене и слатке муке.

 

И спуштајући се на колена доле,

док тихо ми шапташе како ме воле,

узеше га влажним својим уснама, врућим

као укроћене даме, у очи ме гледајући.

 

Наша тела врела иако је зима,

лед топимо нашом страшћу,

десет ожиљака на мојим леђима –

  као доказ да под њиховом сам влашћу.

 

А оне неуморне, пуне ентузијазма,

улоге се мењају, као и позе,

на врхунцу смо заједничког оргазма,

испуњењу секса дневне дозе.

 

О, како прија чувати ту тајну

Пити за столом на ком су лежале,

репризирам ту сцену страсну, бајну,

у којој сву себе су ми дале.

 

И нестаде тад сваки духовни немир,

ми у облацима, лебдимо, сањамо,

а кафана постаде бескрајни свемир,

који једно другом несебично поклањамо.

 

297 ПУТА ПРОЧИТАНО

Остаци надахнућа – Петар Савић

 

Сакрила се муза моја,

надахнућа више немам,

појави се строфа која,

ал’ онда опет почнем да дремам.

 

Сетим се те пролећне ноћи

кад смо лежали заједно на крову,

надах се ноћ та неће проћи,

осећања почеше да навиру и зову.

 

Бајковито је и чаробно било

чак и небо без расутих звезда,

она ми тад нежно седе у крило

као птић што остаде без гнезда.

 

Пожелех да чувам је од окрутности света,

да будем јој веза између јаве и сна,

помогнем да престане по ивици да шета,

ако ипак падне да дигнем је са дна.

 

Али она рече већ исте те ноћи,

не жели део мојих песама бити,

иако нешто осећамо то ће проћи,

на неко време жели се скрити.

 

И ја сам се сакрио и тумарам сам,

али она је и даље у песмама мојим.

Опет ми је ноћ заменила дан

ал’ док о њој пишем још увек постојим.

 

 

 

362 ПУТА ПРОЧИТАНО

Лицемер – Петар Савић

 

Искрено, пријало је што си ме волела

и тако ми наивно писала СМС,

мојим лажним “волим те” ниси одолела,

а мени је тад требао само секс.

 

Пријало је што до мене ти је стало,

а ти за мене беше само једна у низу,

претварах се да су ми занимљиве,

приче твоје уз сталну репризу.

 

Искрено, пријало је што баш ме брига,

где, кад и с’ ким излазиш увече.

Ти за мене само си прочитана књига,

док други ти доноси вино и свеће.

 

Твоја апатија је твој проблем,

сама се за рођендан дружиш са тугом,

чекајући мене да те позовем,

док ја се пијан забављам са другом.

 

Да, можда и јесам лицемер,

ал’ живот је само шаховска табла,

ако постанеш веран као кер,

остајеш без грана, лишћа и стабла.

 

Да будеш срећна, пропуштала си шансе,

са неким ко заволео би те са свим манама,

ал’ ти се гнушаш љубавне романсе,

не желиш да се помириш са старим ранама.

 

Теби као да прија да живиш под олујом,

као да не желиш ведар дан.

Ја сматрах те приступачном, лаком кујом,

док за друге ти беше само сан.

 

 

299 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЈАГЊЕКОЖИ ВУК – Петар Савић

 

 

Страшан је гнев који ме мори,

сцене узрока ту су на јави,

спутано емоцијама, ипак срце се бори

да потисне свест која живи у страви.

 

Ал’ разум проналази изгубљену стварност,

позадина жалости је неоправдан грех,

средства су ради циља градила узајамност,

живот у страви само је плаћени цех.

 

Доследан делима не тежим покајању,

савест се бори за осећај кривице,

покорност испитује границу крајњу,

јагње је открило своје право лице.

 

Црви сада једу последице мог гнева,

незадржив бес небираног средства,

реквијем подстиче небо да грми и сева,

док вук тражи оправдање за своја зверства.

 

 

267 ПУТА ПРОЧИТАНО

Где ли је љубав ? – Петар Савић

 

 

Треба ми љубав !

Без ње више издржати не могу.

Не тражим чуда,

само руку да не паднем с ногу.

 

О љубави где си ?

Колико још да чекам те ја ?

Све тежи су моји греси.

Дођи, подигни ме са дна.

 

Без љубави живот је рутина,

џабе и новац и слава.

Не, није клише то је истина –

не може се купити љубав права.

 

Не може се ни освојити,

јер није љубав ако је на силу,

могу се само два срца спојити,

осетивши узајамну апсолутну идилу.

 

Све беше само страст и вагон лажи,

али срце вољену сад тражи,

неког за кога дао бих све,

без кајања продао и најлепше сне.

 

Јер љубав је кад волиш без граница,

кад жељу за другом немаш,

она је једина, твоја храна, кисеоник,

крај ње си слободан као птица

сањаш је и док дремаш.

у сазвежђима угравиран видиш њен лик.

 

Волиш све форме њеног тела

и желиш без обзира где сте.

О, да ли је то могуће ?

Ја верујем да јесте !

 

Нека Боже чекаћу је колико треба !

Знај није ми важна њена лепота,

само желим да волим је до неба

и проведем са њом остатак живота.

 

 

 

231 ПУТА ПРОЧИТАНО