Ту негде између јаве и сна – Петар Савић

Ту негде између јаве и сна, земље и неба
Беле линије пред очима као дани пролећу
На путу док црн Месец ме вреба
Гас до даске и стићи не знам где ћу

И питам се да ли све, све то тако треба
Ноћас чудне мисли главом ми се шећу

На кратко само стадох
Написати шта је на уму
И венама још мало алкохола дадох
Па се враћам пакленом друму

Звезде ми намигују, њима верујем
Иако знам неке од њих су падалице
Али као да твој мио глас чујем
У неким сазвежђима видим твоје лице

И не знамо се толико баш
Не знам ни зашто ти ово пишем
Ма тренутак је овај живот наш
Можда већ ноћас престанем да дишем

Да ли судбина нешто жели да ми каже?
После пада креће успон, бар се надам
Ко ли коцкице животне калдрме слаже?
Својим разумом сам престао да владам.

И док цео град ноћас се весели
Ја свесно идем смрти у сусрет
Жао ми само што опет нисмо се срели
Што не створи се околности сплет

Опрости за излив емоција песничке душе
Неке песме настају кад мостови се сруше

Ја само сам човек од меса и крви
Осећања некад не умем скривати
Ноћас у мени све кипти и врви
Јер осташе ране које нема ко целивати

 

Једном ћеш се сетити мене – Петар Савић

Када се вода Великог потопа
поново на границе обала повукла,
из непробојног стакленог оклопа
у пени бујајуће воде тока
Љубав се тихо на копно извукла,
чекајући без одређеног рока,
огртач невидљивости навукла.

Као изгубљена пандорина кутија,
да буде отворена, пуштена на слободу,
јер не воли љубав заточеништво,
зато и напусти узбуркану воду.

Многи су се у љубави утопили,
не знајући вешто да пливају.
Многи се и у њеној ватри истопили
у покушају уљем да заливају.

Ни ја не знадох у тој бујуци пливати,
не умех контролисати дозу.
Можда сам требао нека осећања скривати,
као у овим стиховима прозу.

Али прорадио је срца охлађени мотор
и у мени тад све беше складно,
она била је мој најбољи доктор,
поред ње горех и кад ми је хладно.

Њени нежни додири давали су снагу,
њен заљубљен поглед што у мом се губи.
Заволех њену искреност преда мном нагу,
Те необуздане уздисаје када ме љуби.

Прошле су године, испариле у магли.
Више нас нигде није било.
Наши потези беху сувише нагли,
она напусти моје пољуљано крило.

Годинама рањен, ја остадох смрвљен,
скривајући страдање, од свих заборављен.

Она остави само дрхтави додир,
пробијен панцир, нарушен мир,
само шапат ледених збогом,
слатки мирис нежне коже…
ја беше њом опијен као дрогом,
смрскане пузле не могу да се сложе.

У петљи времена осуђен да лутам,
проклетство већ прихватих за дар.
После потопа остадох да плутам,
тражећи нови исправан радар.

                       …

Једном ћеш се сетити мене,
кад досаде лутања и пороци вечити.
Зајецаће душа као лептир у ватри
и ништа жал не може излечити.

Сетићеш ме се једном опет
у тмурној зори без иједног звука,
у слеђеним кишним сузама на прозору,
у откуцајима срца, душевних мука.

Једном ћеш се сетити мене.
Мраз ће прострујати леђима
и лето ће у трену постати зима.
У тој оловној, пепелној измаглици,
пожелећеш да опет нас има.

Сетићеш ме се једном опет,
кад распадну се маште к’о кристал бездушни
и сваког тренутка болеће све више,
тражење по памћењу избледеле нежности.

Једном ћеш се сетити мене
у језивој тишини неподношљивој,
кад досаде игре, лутања, наступи страх.
Хтећеш да удахнеш дубоко…
Али у том тренутку… изгубићеш дах.

РЕАЛНА ИЛУЗИЈА – Петар Савић

 

Милијарде звезда, васиона,
али она је једина, најсјајнија –
реална илузија
Најлепша балада, хармонија,
свега најбоља верзија –
реална илузија

7 чуда света, али највећа мистерија,
од свих и свега другачија –
реална илузија

Хиљаде река, а она најбистрија,
од свих мириса опојнија,
део свих мојих визија –
реална илузија

Од свих меденија, изазовнија,
маштовитија, духовитија,
моја еуфорија –
реална илузија

И дању и ноћу моја амајлија,
она је чаролија,
најмелодичнија арија,
њено присуство опија,
она и црна и бела је магија
у мом телу свака артерија,
моје душе експресија,
од свиле нежнија…

она моја је поезија –
реална илузија

 

ТОТЕМ СТВАРНОСТИ – Петар Савић

 

Ноћ, царство снова.
Тајне су јавне,
а „тотем стварности“ нисам понео.
Васиона нека нова,
сцене нестварне.
Јава ли је ово?
Реална илузија?
Нема осећаја.
Стазе без почетка и краја.

Кругови дима постају углови васионе,
пространство и све димензије
су видљиви.
Острво надања тоне,
остају само визије…
ланци су неопипљиви.
Трептај… и
опет губи се граница хоризонта,
облаци далеко од плавог сомота,
Земља посута прашком
звезданим црно-белим…
страх, храброст, чежња, жалост
мржња, љубав, срећа, радост

Дрво живота иструлелог стабла,
повијених грана труне.
Свет – огромна шаховска табла,
жртвујем пијуне,
непријатељ бројчано јачи,
краљица остаје без круне,
„гегају“ се скакачи,
непоштен је рат,
јаки играчи
…ипак…
комбинујем пат

У котлини окруженој
џиновским гробницама
на земљи светој
где сахрањена је моја вера,
пред свињама хиљаде просутих бисера…
негде у сутону или пре свитања
одзвања без срама
ехо нечијег кикотања.

Морнари омађијани песмом сирена
усмеравају брод ка огромном морском виру
и он се губи истог трена
смрвљен у дубини….
на тренутак уживам у миру…

А онда опет облаци дима
и анђели разапети, крварећи
на преврнутим крстовима,
наглавачке, исцепаних крила,
док глођу их хијене
заувек живи беспомоћно
посматрају ове сцене.

Лавиринти немају излаза,
врата без брава и квака,
трновита стаза
у сред мрклог мрака…
решења не преостаје…
али иако заостаје
трачак светлости
ипак пут указује…
борим се…
налазим кључ…
знојим се…
са врата скидам обруч…
и у даљини
врата са бравом…
опет кунем се Богом
и славом…
збогом

 

Секс и Љубав – Петар Савић

 

 

Врућ Секс и Љубав нежна
упознаше се једно вече,
Он заводљив, она чедна.
Да је жели он јој рече.

Умотани у клупче нежности,
груб Секс и Љубав стидљива,
сва лепота његове грешности
постаде само њој видљива.

Секс је узе страсно, дубоко, неуморно,
али ипак пажљив беше са њом,
пламен свећа зашљашти бурно,
Љубав се препусти осећају том.

И спојише се страст и чедност
И једно постадоше власт и нежност.

Претвори се врућ суздржан дах
у гласан, ослобођен врисак и ах.
Ослободи се Љубав окова морала
и све што је имала Сексу је дала.

 

 

Остаци надахнућа – Петар Савић

  Сакрила се муза моја, надахнућа више немам, појави се строфа која, ал’ онда опет почнем да дремам.   Сетим се те пролећне ноћи кад смо лежали заједно на крову, надах се ноћ та неће проћи, осећања почеше да навиру и зову.   Бајковито је и чаробно било чак и небо без расутих звезда, она … Настави са читањем “Остаци надахнућа – Петар Савић”

 

Сакрила се муза моја,

надахнућа више немам,

појави се строфа која,

ал’ онда опет почнем да дремам.

 

Сетим се те пролећне ноћи

кад смо лежали заједно на крову,

надах се ноћ та неће проћи,

осећања почеше да навиру и зову.

 

Бајковито је и чаробно било

чак и небо без расутих звезда,

она ми тад нежно седе у крило

као птић што остаде без гнезда.

 

Пожелех да чувам је од окрутности света,

да будем јој веза између јаве и сна,

помогнем да престане по ивици да шета,

ако ипак падне да дигнем је са дна.

 

Али она рече већ исте те ноћи,

не жели део мојих песама бити,

иако нешто осећамо то ће проћи,

на неко време жели се скрити.

 

И ја сам се сакрио и тумарам сам,

али она је и даље у песмама мојим.

Опет ми је ноћ заменила дан

ал’ док о њој пишем још увек постојим.

 

 

 

ЈАГЊЕКОЖИ ВУК – Петар Савић

    Страшан је гнев који ме мори, сцене узрока ту су на јави, спутано емоцијама, ипак срце се бори да потисне свест која живи у страви.   Ал’ разум проналази изгубљену стварност, позадина жалости је неоправдан грех, средства су ради циља градила узајамност, живот у страви само је плаћени цех.   Доследан делима не … Настави са читањем “ЈАГЊЕКОЖИ ВУК – Петар Савић”

 

 

Страшан је гнев који ме мори,

сцене узрока ту су на јави,

спутано емоцијама, ипак срце се бори

да потисне свест која живи у страви.

 

Ал’ разум проналази изгубљену стварност,

позадина жалости је неоправдан грех,

средства су ради циља градила узајамност,

живот у страви само је плаћени цех.

 

Доследан делима не тежим покајању,

савест се бори за осећај кривице,

покорност испитује границу крајњу,

јагње је открило своје право лице.

 

Црви сада једу последице мог гнева,

незадржив бес небираног средства,

реквијем подстиче небо да грми и сева,

док вук тражи оправдање за своја зверства.

 

 

Где ли је љубав ? – Петар Савић

    Треба ми љубав ! Без ње више издржати не могу. Не тражим чуда, само руку да не паднем с ногу.   О љубави где си ? Колико још да чекам те ја ? Све тежи су моји греси. Дођи, подигни ме са дна.   Без љубави живот је рутина, џабе и новац и … Настави са читањем “Где ли је љубав ? – Петар Савић”

 

 

Треба ми љубав !

Без ње више издржати не могу.

Не тражим чуда,

само руку да не паднем с ногу.

 

О љубави где си ?

Колико још да чекам те ја ?

Све тежи су моји греси.

Дођи, подигни ме са дна.

 

Без љубави живот је рутина,

џабе и новац и слава.

Не, није клише то је истина –

не може се купити љубав права.

 

Не може се ни освојити,

јер није љубав ако је на силу,

могу се само два срца спојити,

осетивши узајамну апсолутну идилу.

 

Све беше само страст и вагон лажи,

али срце вољену сад тражи,

неког за кога дао бих све,

без кајања продао и најлепше сне.

 

Јер љубав је кад волиш без граница,

кад жељу за другом немаш,

она је једина, твоја храна, кисеоник,

крај ње си слободан као птица

сањаш је и док дремаш.

у сазвежђима угравиран видиш њен лик.

 

Волиш све форме њеног тела

и желиш без обзира где сте.

О, да ли је то могуће ?

Ја верујем да јесте !

 

Нека Боже чекаћу је колико треба !

Знај није ми важна њена лепота,

само желим да волим је до неба

и проведем са њом остатак живота.

 

 

 

Где је моја половина ? – Петар Савић

    Нисам срећан, не ! За љубављу ја трагам ! Можда зато и љубим жене све, јер нема оне једне којој се надам.   У мени је пустош, велика црна рупа, живот без ритма јер срце је престало да лупа.   Где је моја половина ? У ком се кутку скрива ? Где је … Настави са читањем “Где је моја половина ? – Петар Савић”

 

 

Нисам срећан, не !

За љубављу ја трагам !

Можда зато и љубим жене све,

јер нема оне једне којој се надам.

 

У мени је пустош,

велика црна рупа,

живот без ритма

јер срце је престало да лупа.

 

Где је моја половина ?

У ком се кутку скрива ?

Где је моја једина, мила

што у сновима ми се снива?

 

Знам да она постоји,

препознаћу је истог трена,

онда кад се небо звездама обоји,

срешћемо се једном,

 у незаборавном моменту том

чекања вредном.

 

Јер боље је волети право

чак и на кратко,

знам иако још је нисам срео,

него крај несуђене бити,

живот свој промашити цео.

 

 

 

Живи у тренутку ! – Петар Савић

  Сутра могу нестати, претворити се у прах, али данас ћемо плесати док не изгубим дах.   Сутра могу отићи, можда и заувек, али ове ноћи у теби тражим лек.   Сутра није важно, сад моја буди, загрли ме снажно, узми све што нудим.   Живи у тренутку као да задњи је. Искористи га, исцрпи, … Настави са читањем “Живи у тренутку ! – Петар Савић”

 

Сутра могу нестати,

претворити се у прах,

али данас ћемо плесати

док не изгубим дах.

 

Сутра могу отићи,

можда и заувек,

али ове ноћи

у теби тражим лек.

 

Сутра није важно,

сад моја буди,

загрли ме снажно,

узми све што нудим.

 

Живи у тренутку

као да задњи је.

Искористи га, исцрпи,

узми од њега све.

 

Сутра нас можда прегази време,

и напусти данашња страст,

зато ноћас остани крај мене,

искористи је само за нас.

 

Сутра можда не наступи.

Нисмо власници свог постојања !

Зато ноћас храбрости скупи,

јер можда ово је дестинација крајња.