Када се вода Великог потопа
поново на границе обала повукла,
из непробојног стакленог оклопа
у пени бујајуће воде тока
Љубав се тихо на копно извукла,
чекајући без одређеног рока,
огртач невидљивости навукла.
Као изгубљена пандорина кутија,
да буде отворена, пуштена на слободу,
јер не воли љубав заточеништво,
зато и напусти узбуркану воду.
Многи су се у љубави утопили,
не знајући вешто да пливају.
Многи се и у њеној ватри истопили
у покушају уљем да заливају.
Ни ја не знадох у тој бујуци пливати,
не умех контролисати дозу.
Можда сам требао нека осећања скривати,
као у овим стиховима прозу.
Али прорадио је срца охлађени мотор
и у мени тад све беше складно,
она била је мој најбољи доктор,
поред ње горех и кад ми је хладно.
Њени нежни додири давали су снагу,
њен заљубљен поглед што у мом се губи.
Заволех њену искреност преда мном нагу,
Те необуздане уздисаје када ме љуби.
Прошле су године, испариле у магли.
Више нас нигде није било.
Наши потези беху сувише нагли,
она напусти моје пољуљано крило.
Годинама рањен, ја остадох смрвљен,
скривајући страдање, од свих заборављен.
Она остави само дрхтави додир,
пробијен панцир, нарушен мир,
само шапат ледених збогом,
слатки мирис нежне коже…
ја беше њом опијен као дрогом,
смрскане пузле не могу да се сложе.
У петљи времена осуђен да лутам,
проклетство већ прихватих за дар.
После потопа остадох да плутам,
тражећи нови исправан радар.
…
Једном ћеш се сетити мене,
кад досаде лутања и пороци вечити.
Зајецаће душа као лептир у ватри
и ништа жал не може излечити.
Сетићеш ме се једном опет
у тмурној зори без иједног звука,
у слеђеним кишним сузама на прозору,
у откуцајима срца, душевних мука.
Једном ћеш се сетити мене.
Мраз ће прострујати леђима
и лето ће у трену постати зима.
У тој оловној, пепелној измаглици,
пожелећеш да опет нас има.
Сетићеш ме се једном опет,
кад распадну се маште к’о кристал бездушни
и сваког тренутка болеће све више,
тражење по памћењу избледеле нежности.
Једном ћеш се сетити мене
у језивој тишини неподношљивој,
кад досаде игре, лутања, наступи страх.
Хтећеш да удахнеш дубоко…
Али у том тренутку… изгубићеш дах.
Милијарде звезда, васиона,
али она је једина, најсјајнија –
реална илузија
Најлепша балада, хармонија,
свега најбоља верзија –
реална илузија
7 чуда света, али највећа мистерија,
од свих и свега другачија –
реална илузија
Хиљаде река, а она најбистрија,
од свих мириса опојнија,
део свих мојих визија –
реална илузија
Од свих меденија, изазовнија,
маштовитија, духовитија,
моја еуфорија –
реална илузија
И дању и ноћу моја амајлија,
она је чаролија,
најмелодичнија арија,
њено присуство опија,
она и црна и бела је магија
у мом телу свака артерија,
моје душе експресија,
од свиле нежнија…
Ноћ, царство снова.
Тајне су јавне,
а „тотем стварности“ нисам понео.
Васиона нека нова,
сцене нестварне.
Јава ли је ово?
Реална илузија?
Нема осећаја.
Стазе без почетка и краја.
Кругови дима постају углови васионе,
пространство и све димензије
су видљиви.
Острво надања тоне,
остају само визије…
ланци су неопипљиви.
Трептај… и
опет губи се граница хоризонта,
облаци далеко од плавог сомота,
Земља посута прашком
звезданим црно-белим…
страх, храброст, чежња, жалост
мржња, љубав, срећа, радост
Дрво живота иструлелог стабла,
повијених грана труне.
Свет – огромна шаховска табла,
жртвујем пијуне,
непријатељ бројчано јачи,
краљица остаје без круне,
„гегају“ се скакачи,
непоштен је рат,
јаки играчи
…ипак…
комбинујем пат
У котлини окруженој
џиновским гробницама
на земљи светој
где сахрањена је моја вера,
пред свињама хиљаде просутих бисера…
негде у сутону или пре свитања
одзвања без срама
ехо нечијег кикотања.
Морнари омађијани песмом сирена
усмеравају брод ка огромном морском виру
и он се губи истог трена
смрвљен у дубини….
на тренутак уживам у миру…
А онда опет облаци дима
и анђели разапети, крварећи
на преврнутим крстовима,
наглавачке, исцепаних крила,
док глођу их хијене
заувек живи беспомоћно
посматрају ове сцене.
Лавиринти немају излаза,
врата без брава и квака,
трновита стаза
у сред мрклог мрака…
решења не преостаје…
али иако заостаје
трачак светлости
ипак пут указује…
борим се…
налазим кључ…
знојим се…
са врата скидам обруч…
и у даљини
врата са бравом…
опет кунем се Богом
и славом…
збогом
Сакрила се муза моја, надахнућа више немам, појави се строфа која, ал’ онда опет почнем да дремам. Сетим се те пролећне ноћи кад смо лежали заједно на крову, надах се ноћ та неће проћи, осећања почеше да навиру и зову. Бајковито је и чаробно било чак и небо без расутих звезда, она … Настави са читањем “Остаци надахнућа – Петар Савић”
Страшан је гнев који ме мори, сцене узрока ту су на јави, спутано емоцијама, ипак срце се бори да потисне свест која живи у страви. Ал’ разум проналази изгубљену стварност, позадина жалости је неоправдан грех, средства су ради циља градила узајамност, живот у страви само је плаћени цех. Доследан делима не … Настави са читањем “ЈАГЊЕКОЖИ ВУК – Петар Савић”
Треба ми љубав ! Без ње више издржати не могу. Не тражим чуда, само руку да не паднем с ногу. О љубави где си ? Колико још да чекам те ја ? Све тежи су моји греси. Дођи, подигни ме са дна. Без љубави живот је рутина, џабе и новац и … Настави са читањем “Где ли је љубав ? – Петар Савић”
Нисам срећан, не ! За љубављу ја трагам ! Можда зато и љубим жене све, јер нема оне једне којој се надам. У мени је пустош, велика црна рупа, живот без ритма јер срце је престало да лупа. Где је моја половина ? У ком се кутку скрива ? Где је … Настави са читањем “Где је моја половина ? – Петар Савић”
Сутра могу нестати, претворити се у прах, али данас ћемо плесати док не изгубим дах. Сутра могу отићи, можда и заувек, али ове ноћи у теби тражим лек. Сутра није важно, сад моја буди, загрли ме снажно, узми све што нудим. Живи у тренутку као да задњи је. Искористи га, исцрпи, … Настави са читањем “Живи у тренутку ! – Петар Савић”