Dok noć na jastuku drema
Dok noć na jastuku drema,
oblak me nosi ko na ćilimu,
čežnja me uspavljuje,
mekano, tiho mi peva
uspavanku tuge.
Zvezde, mesečeve sluge,
gase polako svoje boje,
snovi se magični svemirom roje
iz jednog treptaja,
iz jednog magičnog sna.
Da izneveruješ —
izsanjaću tebe baš ja.
Noć glasno plače,
noćni patuljci vojsku dovlače
za borbu za sunce,
za ljubav, za sreću.
Dok noć na jastuku drema,
ljuta borba se moja sprema.
Da izneveruješ —
izsanjaću tebe baš ja.
Vreme je na mojoj strani,
patuljci pomažu smerno.
Noć je tiha i čuće se borba,
zvezdane boje putokazi
svetli radost za sreću,
za sunce i ljubav —
uveliko se sprema.
Na oblaku, jastuku, snovi nestaju,
i više ih nema.
Već miriše na novo jutro,
svemir odsanjao novi dan
za svetlost, sreću i ljubav.
Duša mi treperi ko strune u svemiru.
Kažem: „Zbogom, noći i nemiru.“
Vreme je na mojoj strani jastuka,
izsanjaću —
da izneveruješ,
tebe baš tebe ja.
