Дрино водо
Жубориш и певаш
Тугујеш и плачеш
За животом који тече
Немој никад стати
И немој се уплашити
Туге која пара срце
За јунаком који гине
Крв и сузе
Никад неће испливати
Са дна реке која чува кости
За слободу и спас отаџбине…
ЈУТРО НА ТЕРАСИ – КОЗИЋ САША
Свануло је јутро , лепо , топло , узбуркано . Код мене , годинама исто : тераса , шоља црне кафе , и неизбежна чашица ракије моје , домаће.
Гледам низ улицу : мушкарци воде децу у обданиште , сапети торбицама око врата и рамена .
Жене , иза њих , са телефоном на уву , цигаром на уснама , руководе малом поворком .
Не верујем очима , је л’ то нова мода ? Мушкарци , коњи , жене кочијаши , а деца трчкарају око њих као разиграни кучићи.
Попих ракију . Помислих : ваљда мој неће бити исти .
Две карте звездане
На звезданом
колодвору
сретосмо се ми
и кренусмо са перона
пругом љубави.
Две карте
студентске
до Београда,
и купе за двоје
сваког повратка.
Из дана у дан,
па тако годинама,
путовасмо
и волесмо се
међу звездама.
Студентска нам’
одавно не важи
ал’ и пензионерска,
истом рутом,
има своје дражи.
Две карте звездане
пут су до среће
и љубави бескрајне,
са звезданог колодвора
до звезданих снова!
Бисерно
Кад зароним
у дубине
својих сећања,
не налазим
у шкољкама
белих бисера…
Свуд’ је тама
и хладно је,
језива тишина,
а само сунчев
зрачак светли
са висина…
Тај ме трачак
из дубина све
до неба узноси
где ми срце
исти бисер
увек налази…
Мој драгане,
моја рано,
одавно си тамо,
„милосрдни“
не дадоше ни
да се венчамо…
Кажи
Кажи нешто лепо,
у име љубави,
да се моје срце
од зебње одмори…
Кажи нешто лепо,
у име љубави,
као што си увек
знао само ти…
Кажи нешто лепо,
у име љубави,
али немој ћутњом
срце морити…
ПРОШЛОСТ САДАШЊОСТ – КОЗИЋ САША
Тек сада , кад улазим у године у којима прошлост постаје садашњост , јурим расклиманим путевима свог живота .
Тражим стварност , истину свега што је било и свега што ће бити , свега доживљеног .
Прави времеплов : сваког тренутка могу да одем у прошлост да видим грешку , ако је има.
У садашњости се трудим … и тако , дан за даном , убијам своје време .
А времена никад нема доста .
Увек у нечему имамо оскудицу увек нам је неко други крив , а ми , сами , увек исправни
DANAS
Istom brzinom su vozili, istom pravcu usmereni.
Odjednom on zaustavi
Ona ga pogleda i nastavi
Nije imao problema sa motorom ni ulicom
Podigao je ruku, spustio kacigu
Mahnuo joj da se približi. Dva-tri metra unazad i eto ih zajedno
Gurnu prste u novčanik i pruži joj novčanicu
Ne onu za hleb dovoljnu, mnogo mnogo vredniju
Koji osmeh joj slete na usne! Koje HVALA puno osećaja.
On uzvrati glasom anđela:
“Moja je ćerka tumor mozga operisala pre pet-šest godina.
Hvala Bogu, dobroćudan, benigni
Ali stalno se mora kontrolisati, neprestano pratiti neće li laserski nož zatrebati…
Od tada, kako te vidim ja prikočim i uradim što i malopre
Nisi zapazila?”
Ona spusti glavu i seti se:
Da, jeste, on je, on!
Postalo je tako obično
Samo bi ga pozdravila BRAVO, BRAVO, DIVAN SI
Eh, danas su rizikovali
Danas je mogao neko da ih kolma udari
Ali najzad su postali pravi prijatelji.
Od sada će na njegovu malenu još neko s ljubavlju misliti
Gospode!
On misli na sve tužne tako teško obolele!
ПЈЕСМА РОДУ
Мој народ сам узвишен, дичан,
Остављен на сред раскршћа,
Бритка сабља Обилић Милоша,
Крсташ барјак Бошка Југовића.
Дрско пријети отргнута рука
Испод топлог мајчиног скута
Туђинцу, тиранину, азијату
У страну куго и овога пута.
Васкрсла хајдучка мишица,
Тврде руке жуљевите голе
Пред којим се Цариград тресе,
Тим црним сељаком из Тополе.
Из расутог ће пепела и праха
Васколико српство да се диже,
Бисере славе златом опточене
Из огња и крви поново да ниже.
Мој народ сам, с вјером у Бога
Пркосно између запада и истока,
Погледа упртог у звјездано небо
Док рана крвари дубока, дубока
ДРУГА РАТНА
Еј, љето распукло зрело
Румене се трешње необране,
Дозријевају жита уз оружје врело,
Друга година рата.
Испод куће миришу јабуке ране,
Сачекују војске осветнице,
Ослушкујем корак најмлађег брата,
Пресрећем прве извиднице.
У сваком борцу што храбро маршира
Уз наше побједничке звуке,
Ја тражим малог брацу командира,
А овог љета свратити се неће,
Неомиловане остаће сестрине руке.
И никад више испод свода плава
Радости кликтај, само росно цвијеће
Mирише тамо гдје мој брацо спава
Крај драгог друга ратара.
Док око кваси суза издајница
Са усана би полетјела клетва,
Ал страх ми мрзне срце у сред љета
Због младих пупољка које сакупи
Пробрана, мала интервентна чета.
Da me poštuješ
Da me poštuješ
Podjem, stanem — na pragu da odustanem.
Prekrstim se za sreću, požurim, okrenem se — neću.
Zebnja i neverica truju mi srce,
dokle će tvoja neiskrenost da zaklanja jedino sunce?
Idem i nikad se neću vratiti — ti ćeš jedini iskreno patiti.
Dala sam sve što sam mogla.
Budućnost, prošlost — sadašnjost je moja, iako je bolna.
Nosim sve što u sećanje može da stane,
Bog će vremenom zaceliti rane.
Žena sam, imam osećanja;
dala sam sebi da me poštuješ — obećanja.
Ti ne umeš ili nećeš: vređaš me, omalovažavaš.
Polazim brzo da se zbog ljubavi ne predomislim.
U hodu se prekrstim i kažem: na pragu — ne, ne mogu ti oprostiti i neću se predomisliti.
Za sobom rušim pragove i brišem ljubavi tragove