Понизна гледам те преузвишену,
док лагано одлази мјесец млад.
Сваког ме јутра буди снену
Твоје је мермерне бјелине склад,
И твојих злаћаних купола сјај.
Док вјетар разноси звуке звона
И мирис с кандила сребрених
Гледам те грешна и недостојна,
Кроз сиве магле израњаш ко рај.
Док болне руке дрхтаве плове
Да те у страху дотакну невину,
Кротко чекам твоје благослове
И шапат Богородице мио и благ,
Који се низ твоје стубове слива.
Дјевин oреол испод небеског лука
У хиљаду боја као буктиња жива
На твоме олтару је оставио траг
У славу њеног имена да блиста,
Да вјечну свјетлост баца на праг
И све твоје иконе озари пречиста,
Дјева којој бих све могла да дам.
Једина којој се покорна молим.
Милија од свих светих које знам
У које вјерујем и бескрајно волим.
(Прочитано: 48 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.204 пута)