Ponekad se čovek umori od svega
pa mu duša sklizne,isčezne iz tela
ko ranjena srna uplašeno bega
ko molitva tiha kroz vrleti sela
Uzdiže se senka bezimenog straha
zapljusnu ga studen pa mu krvcu ledi
skameni se na tren grešna duša plaha
pa sve što je lepo počinje da bledi
U zenitu bola kad misao stane
i uzdasi gase poslednju mu želju
još sećanja lepa na minule dane
skamenjeno srce počinju da melju
I kad vetar šušne kroz lišće u tminu
tad šapat mu vraća izgubljene dane
skamenjene želje ka nebu se vinu
anđeoskom pesmom da zaleče rane.
autor
Jovica N. Đorđević
20.09.2025g.
(Прочитано: 52 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.191.564 пута)
