Добродошли!
Моја си суза и осмех
И највећа жеља у срцу и души
И кораци који одјекују у тишини
И неизвесност која ме мучи
Моја си срећа и нада
И колач пун успомена
И црвена јабука у врту
И љубав до краја живота
Моја си птица радосница
И детелина са четири листа
И најлепша ружа у рају
И све што ми се свиђа
Моја си једна, једина,
И знаш да не могу без тебе
И да нас раздваја срећа и туга
И више се не можемо разумети!
ČEŽNJA
Pored puta i bulki, mladih i bujnih,
Pod okriljem sunca i breze zelene,
Jedna devojka leži, usana rujnih,
Zavodeći sve lepotom, pa i mene.
Pogled sa njenih očiju ne skidam;
Plave su, nalik nebu i sinjem moru.
Tišinu često uzdasima prekidam,
Tresući njima čak i obližnju goru!
Svaki njen pokret pažljivo pratim,
Iako u meni izazivaju čežnju veću.
Do njenog srca hteo bih da svratim,
Radujući joj se, ko leptirovi cveću.
Iz mene vulkan nemira sada kreće.
Opevaću joj tiho o ljubavi stihove.
Dok ka meni glavu najzad okreće,
Strašću ukrašavam rime njihove!
Ivo Torbica
(iz knjige Sa svih izvorišta tvojih)
Sva prava zadržana, 2024.
СЛАВУЈ
Лежиш будан у кревету,
славуј у ноћи пева.
Сан је у далеком свету,
идеала више нема.
Тело уморно дрхти,
заборав напада мозак,
нема ни дашка младости,
живот је постао грозан.
Али месечина прошлост враћа
и буди одавно заспалу машту.
Кад бих пио сокове небеског саћа,
она би опет красила моју башту. Настави са читањем “СЛАВУЈ – Љубодраг Обрадовић”
На крају живота
Немој да се кајеш
И пишеш тужне песме
И молиш Бога да те узме
На крају живота
Сабери грешке и трчи
У сусрет Божијој милости
У жељи да се промениш
На крају живота
Сакриј се у тишини
И обрадуј себе
добротом и чашћу
И покајањем у души
На крају живота
Признај да ти није жао
што си се борио за
Истину и правду
ИМА ЛИ ПИСАТИ ЈОШ СМИСЛА ?
Упитао ме песник сете,
шта да се више пише?
Сваку песму,
као да сам написао трипут.
Рекох му!
Нисам имао болова таквих,
али ако се мени једном десе,
замолићу ветар јужни,
да стихове моје пренесе,
до дечјих душа топлих,
далеко покрај Киншасе,
за све туге њине и ужасе.
Настави са читањем “ИМА ЛИ ПИСАТИ ЈОШ СМИСЛА ? – Андреја Ђ. Врањеш”
Bila je posebna, nekako mila
u očima snenim krila je rosu
rumenu ružu na licu je svila
kada je ugledah tužnu i bosu
Vetar joj uvojke u kosi pleo
buknu mi nakana od svega jača
da upitam nešto samo sam hteo
zašto kraj reke sad tužna korača
Nesrećni pogled ka oblaku pruža
shvatih da velika tuga je njena
možda joj sudbina uzela muža
ili je bila samo ostavljena
Nestvarna beše ta čudesna žena
da potražim lice njeno sam hteo
da l` videh devu il beše opsena
da li sam ženu il` anđela sreo.
autor
Jovica N. Đorđević
11.05.2024g.
Твоје су очи
језеро пуно
радости и смеха,
где пронађем мир.
Срећа спава
у твом оку.
Не дај да оде,
смеј се и зови је,
да јој кажеш
нешто смешно.
Радуј се и не дај
да се усели туга,
очи неће имати
онај сјај
за којим пати.
Ти хоћеш
да се смејеш
по читав дан,
твоје су очи
језеро среће,
у њима се
њише љубав..
Хоће да гледају
и да се воле
у оку једном.
Умрећу у загрљају
презрелог надања
пуна искрености
обучена у сећања
покривена жељом,
више не могу
загрејати успомене
загрљена прохтевима,
ти знаш да никад
нисам знала
да саставом
садашњост и будућност.
Не чекај,
остаће успомене
да смирују.
Knjiga „Svetski bol“ autora Saše Milivojeva je poetsko remek-delo koje nas uvlači u suštinu ljudske patnje i traume širom sveta. Kroz stihove na srpskom, arapskom i engleskom jeziku, Milivojev istražuje ne samo bol pojedinca, već i kolektivnu patnju čovečanstva. Njegova poezija nije samo ogledalo stvarnosti, već i katalizator za promene – poziv na empatiju, razumevanje i akciju u stvaranju boljeg sveta. Kroz ovu zbirku, Milivojev nas podseća na našu zajedničku ljudskost i odgovornost prema svima koji trpe, ističući važnost dijaloga i solidarnosti kao put ka istinskom razumevanju i isceljenju.