Покушавам да разумем приче
које ми шапуће живот,
у нади да ћу схватити поенту
свега око мене.
Док месец плаче,
тражећи репризу сумрака
уроњеног у јутра,
сунцем обасјани предели будућности
наше умишљене вечности
тихо роморе,
проспуте на тепиху
од златне срме.
Док сви очајници спавају,
имитирајући глас разума
који се јавља
у зору заруделог јутра,
као песма лептира купусара
која се никада не чује,
због мириса сутрашњице
повезаног са мирисом свежег млека,
јутрос помузених светих крава
овога дела васељене,
створеног да пати
у тишини својих мисли,
распуштених
на духовну испашу.