
СЛАВУЈ
Лежиш будан у кревету,
славуј у ноћи пева.
Сан је у далеком свету,
идеала више нема.
Тело уморно дрхти,
заборав напада мозак,
нема ни дашка младости,
живот је постао грозан.
Али месечина прошлост враћа
и буди одавно заспалу машту.
Кад бих пио сокове небеског саћа,
она би опет красила моју башту.
Кад бих пошао до Хаваја
и повео је забадава,
била би моја,
као у времена стара…
Кад бих… Кад бих…
Али машту лавеж нападе,
то пас на месец лаје!
Стоп! Престар си ти.
Пусти младе,
у љубави да се сладе.
Старост само самоћу даје.
И престани да се кајеш.
Оно што је било,
само је било.
Почаст хоћу да дајеш,
младићу милом,
какав си био ти!
Славуј пева у ноћи,
за сан се мозак спрема.
Нема више младости,
ни идеала више нема…
© Љубодраг Обрадовић