Добродошли!
PROLAZI ČOVEK, A NE VREME
Prolazi čovek
a ne vreme.
I dok to shvatimo
život je ostao iza nas.
Vreme nikog nije čekalo.
Mislimo da će nas nešto
stalno čekati,
a neće.
Nikog nije čekalo
niti će.
Prolazimo –
poput konja, koji livadama jure,
poput jata ptica u ranu jesen,
poput prvih praznika u ranu zimu,
poput topljenja snega u rano proleće,
poput pšenice u rano leto,
poput zalaska sunca,
poput najlepšeg detinjstva,
onog bezbrižnog,
nevinog i
radosnog.
I samo dok smo se okrenuli
život je ostavio svoje tragove
na putu smeha, suza, sreće,
radosti i tuge.
Neki su dublji,
neki jedva vidljivi,
ali svakako obeleženi
na stazama koje vode sve nas
do istog cilja,
do iste one stanice i luke,
koja su naša konačna odredišta.
Zato,
hodaj i plovi podižući
što veći talas
da znaš zašto si se rodio
i da tvoj prolazni i kratak život
ima punog smisla.
Jer,
prolazi čovek
a ne vreme.
I dok to shvatimo
život je ostao iza nas.
НЕ УМИРЕ СЕ САМ
Лежим поред тебе. Твоје лице гледам.
Лепо је, као са фотографије црно-беле.
Још од првог дана, никоме те не дам,
Kада су душе све пред собом меле.
Не желим знати да смо дошли до краја,
Иако нам је живот ову постељу скројио.
И даље сам жељан нашег малог раја,
Kада сам ти ноћу све звезде бројио.
Уз тебе, у овом часу, остати морам.
Kа плавом небу полетимо, као птице.
Добро знај – никада се не умире сâм!
То пише на страницама наше бележнице.
Јесени жута
пођи са мном
и сакриј твоју
и моју тугу
у гроб предака
покривен златним
словима и лишћем.
Јесени жута
буди мој покров
и моја тишина
и моја ћутња
са собом понеси
моје срце тужно.
Јесени лију кише
прозори ћуте и крију
сенке, авети и болест
не зборе само дишу
отимају од тишине
мало мира и снаге.
Јесени што се кријеш
покажи своје злато
у срцу што сија и краде
последње сунчеве зраке
да ти исплете џемпер
од маховине и лишћа.
Kada bolne stare prokrvare rane
čežnja na tren mučki sreću mi probudi
sećanje na lepe mladalačke dane
kano milost sveta kanu mi na grudi
Kao kaplja sode u prevrelom vinu
podle laži slete srcu da mi kažu
pa se kano milost na grud’ma rasplinu
da ne spoznam samo koliko me lažu
Stan’ živote kleti nadu mi ne budi
ja već dugo lebdim na oblake bele
zalud slatki melem sipaš mi na grudi
moje rane nikad neće da zacele
Jer za laži tvoje nimalo ne marim
burni snovi u me već ka Bogu kreću
osećam u telu kako duša stari
novu kišnu jesen dočekati neću.
autor
Jovica N. Đorđević
12.10.2024g.
Док низ стотине краси
Одбрана над правдом жуди
Немирне стене сузама струни.
Док низ капију светих
Камење лебди
Kелле Кулеси Србин се сети.
Од Првог србског устанка
Покољ земљом хара
Спрске ће бајке
Младост да страда.
Поговор из једра изроди
О граду јунака и говору свом
Пробуди ме када спаваш
И злаћану успавај бол.
Изведи из гомиле срама
Стид што по дану клоне
Злаћану успавај бол,
Док спаваш будан кроз ноћ.
Проговоре дајем без говора
Рађам старе јунаке
Изроди из мртвих таму
Да живот под мраком стане.
Веселин Мандарин
И опет је судбо видим
како ми у руке пада
црни сумрак моје душе
док ми минут слепих спада.
И опет их судбо гледам
замор мртвих рођен спарам
да ли ико моје очи
у очима другим стара.
И опет их судбо зборим
лиши вида покоп моје мати
да јој звоно срама збуним
из мртвих се мртав вратим.
Да јој корак душом лишим
под своје је ноге узмем
и даље се судим судње
што ме тобом болан казни.
И опет и судбо ја их видим
да ли нога још ће к теби
зар и крв да јој вратим
док ме крвљу болан спали.
И опет
И судбо
Умирем и мислим
на питање питања бацам
да ли и за самрт има смрти
или је та стрепња јача!?
Веселин Мандарин
Ти ниси у себи
Кад те мучи туга
И не умеш да је зауставиш
Ти ниси у себи
Кад си закључао срце
И не желиш да те искористе
Ти ниси у себи
И нећеш да трпиш
Празне главе без имало душе
Ти ниси у себи
Кад је твоја душа
Напустила тело које не слуша
СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА
Једном, зло се појави из таме,
и тад путем поче да се креће,
а онда се са добром сусрете,
па зарежа и тад добру рече:
„Шта се зориш и сучим` поносиш,
како смијеш мени на пут стати,
и с чим` мислиш мене уставити,
ти не можеш мене савладати,
смождићу те у првом кораку.
Чему служиш, која ти је сврха,
и зашто се на ме`, не угледаш,
ја све чиним, што је мени воља,
све пред собом хандрим и сатирем,
од мене се сви тресу од страха,
клоне ме се бестрага бјежећи!
Ја ћу сваку битку да добијем,
јер моћ моју стално увећавам,
хранећи се са туђом несрећом!
Свему добром ја се изругујем,
па и тебе лако ћу самљети,
слобода је мени безгранична,
моја ријеч вазда је последња!“
Тада добро, ка злу се окрену,
у очи га, директно погледа,
а грохотом поче да се смије,
па му онда поносито рече:
„Аманати, не говори више,
те бесмисли слушати не могу,
два свијета, ми смо одвојена,
ми немамо ништа заједничко!
Међу нама кањон је дубоки,
Те ти мени не мож` наудити,
то су твоје аветињске мисли,
пусте жеље и лудачка хтјења,
на које те, ум болесни тјера!
Задовијек, ти у тами живиш,
свјетлост дневну никада не видиш,
па из мрака када се појавиш,
све у глави мутно разабираш.
Ти се рађаш, живиш и умиреш,
у дубине мрачнога амбиса,
те је свијест твоја помућена,
зато јеси, само за жаљење!
То је тачно, ти се страхом храниш,
кад другима, какво зло наносиш,
тјелесину тада увећаваш,
али кад се превише надуваш,
онда почнеш себе да изједаш.
И сучим` се, предамном шепуриш,
кад храбрости, ти никакве немаш,
јер злу сваком, то је непозната,
нити икад` имаш пријатеља,
свак` нормалан, од тебе се гнуша.
Путеви се наши укрштају,
те ћемо се, често сусретати,
ал` људима, ја срећу доносим,
Бог и правда, на мојој су страни,
кад ме виде, сви се обрадују,
мене људи воле и поштују,
са осмјехом вазда даривају,
а сунчани прелијепи зраци,
моје лице стално умивају,
и чистоћу блиставу му дају.
Можда, неку битку и добијеш,
ал` коначна побједа је моја!
Господ тако овај свијет кроји,
и Он, знади иза мене стоји.
А ти, зло си, и зло ћеш остати,
сужањ пусти сопственога ума,
на крају ћеш у тами скапати,
у дубини мрачнога понора.“
То му рече, па настави даље,
да доброту шири по свијету,
и да буде свима од користи,
а зло оста`, за њим` гледајући,
и одмиље у јаму дубоку,
дроб сопствени, да опет изједа,
ђе у свјетлост не може да гледа.
док сотони опет се не преда.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„Ко враћа зло за добро, зло се неће одмаћи
од његове куће.“
– Народна пословица
Нови Сад, 2018 љета Господњег