Покров спушта златни
у глуво доба,кад свет спава
последњи трзај душе
болом крвари.
Мучан звук собом одјекује
и проклетом даљином,
отворених очију слушам.
Хоће ли’ умрети?
Жива је…
Само тешко дише,
суза јастук натапа,
плачи…и исплачи се!
Сузе су лек.
Мислим се у себи о себи.
Проклета си грешнице,
гутај ту леденицу,
што стеже гласницу.
Рођена си благословом патње.
Ноћ те пије,
и Ти пијеш ноћ.
И месец те скрива од свитања.
Због чега ли’ одустајеш?
Кратак ти лет.
Богаство није твој свет.
Ти, срце не продајеш,
Теби је љубав урођена,
И такву треба да те воле.
Настави свој пут,
сутра је нови дан.
Сваког сутра , је нови дан
и запамти,
Ти си за љубава рођена.
VRT NOĆI
Plaši је noć tiha.
Duša nemoćna u svom kalupu,
krhko dah ispušta,
kao kometa osećanja kulminiraju.
Putanjom plavetnog neba,
prati svoju tajnu želju
vodopadom zvezdanog sjaja,
otvora začaranu kutiju.
Potok nesanice teče
kroz mesečev put,
stiže gde ponoć miluje
Severnjacin skut .
Strah prostranstvom vlada.
krikom zebnje boluje,
oči čeznjom ispunjava
ni’t prolećni cvet da mirise.
Lomi je gnev čekanja,
jedva da vetru veruje,
što šalje glas nadanja
I rasipa svetlost munje.
UČINIO SAM PUNO ZLA
Učio sam reči učinio puno zla. Tukao sam te varao sam te. Pojeo puno dobrih i glupih životinja. Poplave su razarale našu zemlju nosile kuće ljude pse mačke a ja sam se skrivao
u zagrljaju tuđe žene
u mutnom sjaju
pod velom vode.
Onda je difterija pala sa neba. Došla je zima. Ja sam pao u krevet.
Prestao da učim reči. Došli su snovi
krvoliptanje u Novosibirsku
rat u Arhangelsku. Cink so kalijum
izliveni iz mene
po govnjivoj kaldrmi.
Šapat gline
utešno mucanje pijanog prijatelja
(učinio si ti ponešto učinio si šta si mogao
nakon zalaska sunca nastupa takozvani plavi sat
pre deset godina pre nego što si učinio puno zla imao si dobar plan
naučiti reči pričati o porodičnoj avanturi
međutim
u potrazi za pravim osvetljenjem
još se nisi probudio)
Da prijatelju
još se nisam probudio.
GOSPODARICA
Pruža ruke dodiruje maglu,
spušta se teret
na te puste šake
ničeg nema,samo boli
ispošćene žene.
Sipi šapat breza,
gubi zalaskom sunca,
dodiruje mlada žena
stecište svoga sna.
Odlukom se predala,
da napusti sama,
utučeno srce krvari,
gnezdo mora da zaboravi.
Prokapavala samo tugu,
što u gnezdu porod nema,
pritiska je teška mora,
ogorčena,rastrojena.
Gospodarica postala,
onih mračnih trotoara
ni’svesna rizika svog,
što zbiva život.
Hladan prst razuma
opeče dušu njenu,
dodiruje strana lica,
kako bi našla utočišta.
Pozadine više nema,
obrisa je gusta magla,
zgrčena mlada žena
na ulici osta sama.
Grozničavo život gleda
prezire ga iz dna duše,
snovi srušeni sa razvoja,
ne daju se zaborava.
DAMA HERC
Okrugli sto,osvetljen prigušenom lampom,
za kojim sedi prelepa dama
u nežnim rukama čvrsto drži špil karata,
a misli joj usmerene kazaljkama sata.
Igra opreza,
kockarska varka,
stolu prilazi,Gospodin manira iz Las Vegas.
-Dozvoljavaš…?
šarmantno se nakloni.
-Slobodno mesto, Vas je čekalo.
-Oprosti draga,nema persiranja za ovim stolom gde sedimo Ti i ja.
Osmeh ozari njeno lice,
dva puta trepnu nehotice.
-Divno izgledaju te crvene usne,
nemoj misliti da laskavo delim komplimente.
Izbaci oblak duvanskog dima,
naglim pokretom privuče stolicu spreman za igru.
Delila se brzo svaka karta,
ulog,čip…
Noć kaska ne odustaje dama.
Lagano,Ona ispija svoje piće
dok’ njegova duša na stolu se prosu.
Igra je ova slepa za Puba Trefa i Damu Herca.
-Otkrivaj kartu u svojim rukama,hoću odmah da znam
u kom smeru ide ova igra.
-Ne igram dragi prljavih karata
u ruci držim četiri Asa i kralja Pika,
ovo je noćas moja pobeda.
Dama časno ustaje od stola,
pruža ruku prijateljstva,
na to ,Gospodin ne okleva,
već ruku prihvata k srcu svome.
-Gospoda igraju iz šika,
dama je ova moja,
dobitna lutrija.
ЈЕСЕН-Здравка Пап
Сунце је напустило око
сакрило наду и жеље
мисли утихнуше у тами
душа спава у тишини.
Јесен се увлачи под кости
тела ћуте и не зборе више
и поново чекају да сване
оно среће што оста у срцу.
Јесен тужну пева песму
што направи самоћа и туга
остало је само да се сећаш
кад се срце вртело ко чигра
Кад те киша сакрије у кућу
и замота све наде и жеље
и помислиш да то лију сузе
и певају о љубави и срећи
то обуци хаљину од цвећа.
КАДА ПИЈЕШ КАФУ – Саша Козић
КАДА ПИЈЕШ КАФУ
Не плашим се да умрем
биће то мир, за мене.
Моја немирна душа,
да се смири и у мртвилу
да оживи глас разума.
Исто као када пијеш кафу,
прохлађену, горку,
горчу од речи,
пелиновог укуса,
намењеног да ме смире,
да у раду, не осетим немир,
моје, а и туђе душе.
Већ да мирно прихватим стање,
вечног немира,
направљеног у свемиру сталне таме,
и хладноће душе,
као истину савршеног човека.
Али све ћу преживети,
песме су рај
за моју рањену душу.
Рањену, али живу!
Настави са читањем “КАДА ПИЈЕШ КАФУ – Саша Козић”
NATAŠA
Ne sluteći ništa
gledala sam nebo
Staklo je bilo crno
zavesa sklonjena
Okretala sam glavu
očekujući zvezdu
Barem jednu jedinu
nigde, nigde ničega
Da me je ko video
o, da me je video!
Niko nije, ali nešto ču
kako mi srce udara o pluća
Nije usta ni oči imalo,
poput noćnog duha
po zidu sumorne sobe
pisalo je poruku olovkom od krvi:
TVOJA JE DRUGARICA
TVOJA SESTRA
UMRLA
KOSA – Ivo Torbica
KOSA
Stojiš ispred mene i gledam tvoju kosu;
Dugu i bujnu kosu, boje kestena i hrasta.
Pogled sa nje ne skidam u svom zanosu,
Radujući joj se, kao proleću prva lasta!
Njeni mirisi me više ne vode u bespuća.
Neumorna duša joj već sada u zagrljaj hrli.
U svojim namerama je postala svemoguća,
Jer ne prestaje strastveno da voli i da grli!
Takvu kosu mrsim i neprekidno ljubim.
Pod ovim prstima je kao najfiniji damast.
Želeći da usne na nju što više priljubim,
Ovaj tren krasi najlepših boja kontrast!
ЛАЖ -Здравка Пап
Колико пута
себи кажем:
Ћути и не причај!
Не могу да ћутим
кад ме неправда
за језик вуче
и увек кажем
оно што мислим.
Докле ће истина
да ме мучи
и дира ране,
и да верујем у то,
да има још људи
којима је лаж донела
пуно туге у животу.
Умири своје срце
и нацртај осмех,
да помисли да ти је
свеједно што шире
лажи о теби.
Све је споро
кад истина треба
на престолу да седи,
време ће показати
коме је лаж била
покриће за своја дела.