СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА
Једном, зло се појави из таме,
и тад путем поче да се креће,
а онда се са добром сусрете,
па зарежа и тад добру рече:
„Шта се зориш и сучим` поносиш,
како смијеш мени на пут стати,
и с чим` мислиш мене уставити,
ти не можеш мене савладати,
смождићу те у првом кораку.
Чему служиш, која ти је сврха,
и зашто се на ме`, не угледаш,
ја све чиним, што је мени воља,
све пред собом хандрим и сатирем,
од мене се сви тресу од страха,
клоне ме се бестрага бјежећи!
Ја ћу сваку битку да добијем,
јер моћ моју стално увећавам,
хранећи се са туђом несрећом!
Свему добром ја се изругујем,
па и тебе лако ћу самљети,
слобода је мени безгранична,
моја ријеч вазда је последња!“
Тада добро, ка злу се окрену,
у очи га, директно погледа,
а грохотом поче да се смије,
па му онда поносито рече:
„Аманати, не говори више,
те бесмисли слушати не могу,
два свијета, ми смо одвојена,
ми немамо ништа заједничко!
Међу нама кањон је дубоки,
Те ти мени не мож` наудити,
то су твоје аветињске мисли,
пусте жеље и лудачка хтјења,
на које те, ум болесни тјера!
Задовијек, ти у тами живиш,
свјетлост дневну никада не видиш,
па из мрака када се појавиш,
све у глави мутно разабираш.
Ти се рађаш, живиш и умиреш,
у дубине мрачнога амбиса,
те је свијест твоја помућена,
зато јеси, само за жаљење!
То је тачно, ти се страхом храниш,
кад другима, какво зло наносиш,
тјелесину тада увећаваш,
али кад се превише надуваш,
онда почнеш себе да изједаш.
И сучим` се, предамном шепуриш,
кад храбрости, ти никакве немаш,
јер злу сваком, то је непозната,
нити икад` имаш пријатеља,
свак` нормалан, од тебе се гнуша.
Путеви се наши укрштају,
те ћемо се, често сусретати,
ал` људима, ја срећу доносим,
Бог и правда, на мојој су страни,
кад ме виде, сви се обрадују,
мене људи воле и поштују,
са осмјехом вазда даривају,
а сунчани прелијепи зраци,
моје лице стално умивају,
и чистоћу блиставу му дају.
Можда, неку битку и добијеш,
ал` коначна побједа је моја!
Господ тако овај свијет кроји,
и Он, знади иза мене стоји.
А ти, зло си, и зло ћеш остати,
сужањ пусти сопственога ума,
на крају ћеш у тами скапати,
у дубини мрачнога понора.“
То му рече, па настави даље,
да доброту шири по свијету,
и да буде свима од користи,
а зло оста`, за њим` гледајући,
и одмиље у јаму дубоку,
дроб сопствени, да опет изједа,
ђе у свјетлост не може да гледа.
док сотони опет се не преда.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„Ко враћа зло за добро, зло се неће одмаћи
од његове куће.“
– Народна пословица
Нови Сад, 2018 љета Господњег
