Добродошли!
На великој муци
кад треба признати:
зашто баш тако и
никако другачије.
Увек у праву,
и никад извини,
и никад опрости.
Смишљаш и лажеш,
и стојиш на једној нози,
и пазиш да се не оклизнеш.
И увек нађеш оправдање
за изречене речи и увреде,
и свима враћаш мило за драго.
У глави све лажи
користиш за оправдање
и скупљаш ситнице у причи,
и кријеш истину иза леђа.
Kina nema boju. Deca su na livadi vazduh je ništa
rasipa se polen.
Deca navlače kapuljače. Iz daljine liče na mucave monahe.
Možda mirišu na vazduh. Možda pričaju o Kini.
Neko me zove na molitveni doručak ali ja sam iscrpljen. Radio sam noćnu smenu. Čitao sam vodu
potajno slušao pesme ljubavi i mržnje
pesme iz sobe.
Hteo sam da objasnim deci na livadi
Kina je belo nebo
iako Kinu ne znam. Ne poznajem reči ne razlikujem boje. Ne mičem iz ovog grada.
Hteo sam da objasnim
večeri su ugarak večeri masline pune crnog mora večeri su kuhinjski psaltiri. Moja bivša devojka koju još uvek volim mi nikad nije odgovorila na pismo.
Kina se jedva nazire na mapi.
Decu na livadi to ne zanima.
Tao komšiluka tvrdi da sam u nevolji. Neće biti povoljno ako nastavim ovim tempom.
Savetuju me da bežim u planine.
Bolje da ne znam kakav će se blagoslov uskoro sručiti na mene jer
Kina već dugo nije kina
Peku me pogledi licemernih ljudi
sve lažljive reči slatko izrečene
ukaljani uzdah izbačen iz grudi
razjapljene usne čudom zatečene
Zar trpezu svetu s krvnikom da delim
što na ranu mučki stavi grumen soli
pa udari na me svojim bićem celim
tamo gde mi dušu ponajviše boli
Zar da gledam gube, veštice i vile
što ko đavli crni silom naumiše
da poseku stablo što mi grudi svile
pa izdanak nežni kletvom zalomiše
Mome nežnom stablu Bog zaleči rane
na koren se nežni božja milost spusti
sad izdanak mladi širi cvetne grane
zlotvoreva kletva osta sanak pusti.
autor
Jovica N. Đorđević
26.10.2024g.
Болујем од чежње за завичајем,
последњим уточиштем за моја бекства.
У ноћи корака, раскршћа путева
су места тражења опроштаја.
У загрљају обале родне,
чобанче – месец где чуваше стада,
рођено село моје сад спава.
Крваво небо као жива рана,
над њим.
Кроз честаре и пусте сокаке,
тугују ветрови, уз звуке фруле.
Кунем се, да бол бехара и опија
као сетан мирис дуња,
и као да петли поју, јеца прохујало доба.
У авлији пуцкета ломача сећања.
Ни жеља, ни сећање на љубав,
у пепелу је бол и време ћутања.
Нестајем у бездану заборава.
Роморе кише у очима моје мајке,
заточене између заласка сунца
и праскозорја, уз светлост свеће,
миро кандила и кућног свеца.
Самоћа је усидрена између зидова
наше старе куће. Да ногом ступи
на басамаке, НИКОГ, да изађе на доксат
ко да ме чека, да се вратим СЕБИ,
и да ми каже: „Добро дошао, сине!
Срећне су очи када те виде!“
ХВАЛОСПЕВ ФРУЛИ
Од јавора или тршње,
шљиве, дрена ил` од дуда,
чудесна се фрула ради,
што музичка ствара чуда.
Једноцевка ил` двојница,
за фрулаша свеједно је,
ал` се уз њу увек радо,
игра коло и запоје.
Једноставна за израду,
и не треба да се штима,
али значај немерљиви,
за наш народ фрула има.
Што род српски свеколики,
од искона верно прати,
рад` тога се фрула може,
инструментом светим звати.
Захваљујем свакој фрули,
што умилне звуке нуди,
и нек` њене свирке буде,
док с истока зора руди.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Нови Сад, на Васкрс 2023 лета Господњег
МОРАВСКИ РАЈ
Док Морава тихо шуми,
и сва поља уз њу злате,
с уживањем очи моје,
те лијепе слике прате.
Поточићи и ријеке,
ка Морави чило теку,
и предивним аријама,
жуборећи праве јеку.
Свуд` се плодне њиве шире,
и ливаде процвјетале,
а чобанска пјесма ори,
уз чаробни звук свирале.
А подаље од Мораве,
питома се брда дижу,
у њиховим њедрима се,
све бисерна села нижу.
Слушајући пој славуја,
и чудесни зов природе,
душа ми се омелеми,
док ме чула у рај воде.
Свемогућем Богу хвала,
што је има` пуно дара,
и што бјеше шире руке,
Поморавље кад је ствара`.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Село Корман, јул 2018 љета Господњег
NA JEDNOM OD PROFILA, KOJI SU MI “UGASILI”, NAIĐEM NOĆAS I NA OVAJ SNIMAK. BEŠE OVO U KC ŠABAC NA TRADICIONALNOJ MANIFESTACIJI “SUNČANA JESEN ŽIVOTA” 2017.GOD. ČINI SE DA TO I NE BEŠE TAKO DAVNO, ALI SU SEDAM GODINA IPAK I DUGE I VELIKE KADA SE PRISETIM ŠTA SE SVE ZA TO VREME IZDEŠAVALO.
У мокром песку остављам траг,
док таласи бришу моје кораке, један по један.
На хоризонту, сунце тихо тоне,
златни круг нестаје у морској дубини.
У тишини вечери те дозивам,
срце ми неуморно куца.
Тражи начин да угаси пламен чежње,
да стиша немир у души.
Месечина просипа сребро по таласима,
ветар нежно милује моју кожу.
Мирис мора носи твој загрљај,
обавија ме, као да си опет ту.
Под старом маслином,
чујем шапт из прошлости.
Појави се на трен, па нестани,
али остави ми сећање на ноћ поред тебе.
Да си рођен из навике
И недостатака у љубави
И жељи да личиш на родитеље
Никад те не бих погледала
Да си рођен из срца и душе
И судбини мојих очекивања
Сачекала бих срећу у очима
Да си рођен из жеље детета,
Смејали би смо се и плакали
И били заувек заједно
И никад не би зажалили
Да си рођен из неверице
Стајали би на ивици провалије
И схватили да је живот утакмица
У којој нема победника!!