ГЛАС НОСТАЛГИЈЕ

Болујем од чежње за завичајем,
последњим уточиштем за моја бекства.
У ноћи корака, раскршћа путева
су места тражења опроштаја.

У загрљају обале родне,
чобанче – месец где чуваше стада,
рођено село моје сад спава.
Крваво небо као жива рана,
над њим.
Кроз честаре и пусте сокаке,
тугују ветрови, уз звуке фруле.

Кунем се, да бол бехара и опија
као сетан мирис дуња,
и као да петли поју, јеца прохујало доба.
У авлији пуцкета ломача сећања.
Ни жеља, ни сећање на љубав,
у пепелу је бол и време ћутања.
Нестајем у бездану заборава.

Роморе кише у очима моје мајке,
заточене између заласка сунца
и праскозорја, уз светлост свеће,
миро кандила и кућног свеца.

Самоћа је усидрена између зидова
наше старе куће. Да ногом ступи
на басамаке, НИКОГ, да изађе на доксат
ко да ме чека, да се вратим СЕБИ,
и да ми каже: „Добро дошао, сине!
Срећне су очи када те виде!“