К’о свици поноћници што праскозорје маме
небеске кандилице Његов долазак слуте!
Чарају све лепотом, ледена срца пламе,
док звери подивљале скривају лице, ћуте.
Призивамо га наглас, а он већ можда ту је
у свакој травци, цвету, сећању што не бледи…
Призивамо га, али, тишина одјекује!
Богојављенска ноћ је, а скрама поглед леди!
Свака случајност знак је да смо га ипак срели,
по обичајном праву нисмо га препознали?
Непомјани су Сина његовог разапели.
Наши предаци дични одувек веровали.
Због јемства у чудеса, бранећи крст од хорде
често су свештеници псалмопојци и чтеци,
мирјани страдалници исукивали „ђорде”.
Часно мрели на ко’цу. Аманет ткали деци.
Одувек је баш овде онај који то јесте,
али га сваким треном у нама има мање!
Крстом је омеђио трагове своје цесте.
Својом невидљивошћу сведочи постојање.
Благодарни тренутак занос пренути неће,
јер дах тишине бруји у набубрелој страви.
Док поноћ откуцава и пламте прве свеће
питање немо руди: А шта ако се јави?
Поштовани господине Комазец,
сваки пут Вас читам са оправданим нестрпљењем.
И сваки, ама баш сваки, пут сам изнова одушевљен
богатством стиха и идеје.
Честитам, од срца.
Хвала Вам од срца поштовани господине Поштићу на овом, а и свим претходним, дивним коментарима.Свако добро Вам желим!
Свака част Песниче!Много речи треба да се искаже Доживљај песме,мисли, стихова,зато само једна-Хвала!Песма за Антологију наших песама.
Хвала Вам Лазаре на овом прелепом коментару.
Срдачан поздрав и свако добро Вам желим!