Добродошли!
Тражим лепоту
тамо где је
нећу наћи
у трњу и руци
што дрхти и проси
у кори хлеба
у празној флаши
и смрти
кад се опрашташ
од живота
и бојиш се
за дела своја
како ће вага
да измери.
Помири речи наше
лепоте нема
у оку твом
из њих…
излећу вране
сећаш се
да смо некад
играли фоте
само се сети
лепота је ту
крај нас
врати јој сјај
пружи јој руку
убери јој цвет
и пољубац дај.
КАД ЗАИГРА МЕЧКА
Заиграће мечка и пред кућом твојом.
Нико од те игре још побегао није!
Одиграј и ти тај плес с животом,
нека те истина заврти смелије.
Сад је све рулет, и као некад није…
У срцу бол сева, филм живота врти…
Опет ти вино прија, кад га попијеш!
И док славуј пева, снови су расути.
И дође дан да мечка за тебе игра…
За старо гвожђе већ си, виђаш утваре…
А стари цига у тарабуку бије…
Сан, остао ти сан. Ретки сан остваре.
То сазнање сва надања ти изигра..
Сад знаш: Живот се тако лако проигра!
ТИШИНА
Тишина ми пара уши.
Самоћа, ми разара душу.
Ноћ ми милује ране,
настале током година.
Дани ми постају, као године.
А прошлост…
Прошлост ми постаје будућност,
која враћа све моје авети,
настале током моје
пијане младости.
Рођене у једном дану,
а умрле, током наступајућих година,
препуних суморне самоће. Настави са читањем “ТИШИНА – Саша Козић”
Ако се икада вратиш
Немој правдати себе и
Тражити кривца у мени
Ако се икада вратиш
И сазнаш истину о мени
Немој осуђивати себе
Ако се икада вратиш
Заборави да сам те чекала
У погледу који ми припада
Ако се икада вратиш
Искористи моју жељу
И заборави своју!!
UGARAK
Šta ĉovek u trenucima kišnim da kaže,
U samoći, koja ga, bez samilosti,
Uporno steže i tako nemoćnog obavija?
Gadna jeka se u glavi nanovo rađa.
Poput gonga, odzvanjaju krvave stope,
Ostavljene po ulicama, bez plaveti.
Da li glas skitača, odavno mrtvih koraka,
Pod velom noći, iko više čuje?
Ili ruku spasa ovom stradalniku i grešniku
Još samo Gospod može da pruži,
Dok od njega običan ugarak ostaje…
Kada sklopim oči, kad istekne vreme
i dok duša Bogu kreće u tišini
skinuću sa pleća ovo teško breme
rasuću sve brige dole po prašini
Jer svaki me uzdah kao rana boli
sve preteške tuge ja sam u se krio
ljutili mi rane, sipali im soli
nikad za života srećan nisam bio
I svaki mi osmeh podlo lažan beše
skrivao sam u se ledenu oluju
oprosti im Bože jer svi ljudi greše
zbog pohlepe tužni vapaj i ne čuju
Ne recite nikad da sam dobar bio
ne plačite za me jer vam nije žao
ko bisere crne ja sam tugu krio
od Boga sam samo bele dane krao.
autor
Jovica N. Đorđević
02.11.2024g.
Немам времена за суморне крајеве недоречености
од којих губим поруку наде паперјастих облака,
ни времена за дуге реченице, да их изговарам,
само се сновима, у пролеће, радо враћам.
Некад су у мени усидрени бродови спаса
у мирној луци далеких и заљубљених мора,
а, понекад олујни таласи ме оживе,
да силином ветра планину померам.
Не проматрам уморне лепете крила галеба,
јер мени се вода пенуша у шаци,
и не желим да се осврћем и враћам,
на сужену путању, од извора до ушћа страсти.
Блатњавим друмом корачам често,
где се назире стаза у муљу недовршених мисли
и заповешћу новом, скидајући терет са нејаких плећа,
не размишљам о колориту од којих је саздано небо.
Путоказ истине ме прати, а успутне боје облака,
ми маме слику животних успомена.
Идући путем милосрдног грешника, радујем се магли,
и ако ћу у њој, са првим сунцем, бити заборављена.
Корен си плавог Неба
Дух сјајне Верности
лице Сина у првој Љубави
као озвучени Мир
Беседиш у мислима.
У зрелој сенци шуме
Очи љубе Живот
туђи су крици
заглављени у устима
да тело се од немира Ослобађа
док пулсира Срце
у шкољци Ума.
Пред Тобом стадоше
И људи и жене
у сивим оделима
И затамљеним очима
Свештеник да их Венчава
Крсти
Исповеда
и да Греси
буду Опроштени
што их Живи Сагреши Створ.
Речи Твоје нико неразазна
Све нам грехе опрашта
и Земља,
а, ја чух
Долазеће кораке
и сунце се улива
у тај зов
где чују се речи
Бескрајно Чисте
“Бејах у Духу у Дану Недељи
И чух за Собом Глас,
Велики као Трубе
који Говореше:
Ја Сам Алфа и Омега
Први и Последњи
Небо и Земља проћи ће,
али Моје речи Проћи Неће”.
Goriš u meni buktinjo daleka,
jer nesvesno greh sačini stvor,
da pred tobom eto,
grešna stojim i za oprost milostivi molim.
Sunce si na svakom uranku,
dozvoli,
da okajem reči
u ovoj zamršenoj životnoj travi,
ne čine radost male stvari.
Svako jutro vitice mi plete,
zlatno uplitanje, zlaćano pesnički veze i,
na pučini razliva svetlost,
preko trnovitog brega.
Visoko, do samog neba.
A ti, plam si iskonske sreće,
u plavom carstvu,
bićeš i moj dom,
vidim, da će me dan zateći uz ognjište
i da će za mnom pištati samo ptice.