Немам времена за суморне крајеве недоречености
од којих губим поруку наде паперјастих облака,
ни времена за дуге реченице, да их изговарам,
само се сновима, у пролеће, радо враћам.
Некад су у мени усидрени бродови спаса
у мирној луци далеких и заљубљених мора,
а, понекад олујни таласи ме оживе,
да силином ветра планину померам.
Не проматрам уморне лепете крила галеба,
јер мени се вода пенуша у шаци,
и не желим да се осврћем и враћам,
на сужену путању, од извора до ушћа страсти.
Блатњавим друмом корачам често,
где се назире стаза у муљу недовршених мисли
и заповешћу новом, скидајући терет са нејаких плећа,
не размишљам о колориту од којих је саздано небо.
Путоказ истине ме прати, а успутне боје облака,
ми маме слику животних успомена.
Идући путем милосрдног грешника, радујем се магли,
и ако ћу у њој, са првим сунцем, бити заборављена.
