Тишина ми пара уши. Самоћа, ми разара душу. Ноћ ми милује ране, настале током година. Дани ми постају, као године. А прошлост…
Прошлост ми постаје будућност, која враћа све моје авети, настале током моје пијане младости. Рођене у једном дану, а умрле, током наступајућих година, препуних суморне самоће.
Жеља постаје све већа и већа, али умор испуњава моје старо и запуштено тело… Препуно неме искрености, и суморне данашњице према сопственом животу, настале у ретким тренуцима исконске среће.
Napomena - Ovaj članak je objavio Ljubodrag Obradović.
Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина
Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . BIOGRAFIJA
- pročitajte dataljnu biografiju. ---
Pročitajte
sve članke iz kategorije Ljubodraga Obradovića ---
Види све чланке од Ljubodrag
