ОДА МАЈЦИ ЗЕМЉИ

ОДА МАЈЦИ ЗЕМЉИ

Сваки човјек, засигурно, има мајке двије,
то схватиће, свако од нас, прије ил` касније.

Свакако је прва она, што нас је родила,
а друга је, мајка земља, што нас је хранила.

Ак` се неко томе чуди, тај нек` се запита,
ко то нама стално нуди, плодове и жита.

Све за живот што нам треба, она нам је дала,
а мајка нас биолошка, на њој подизала.

Земља сваком` даје свега, а ништа не иште,
и свима нам`, на свом скуту, пружа уточиште.

Срећом нашом, као таква, бесконачно траје,
све нам` њене благодети, несебично даје.

Рађамо се и живимо, на њеном тијелу,
имајући сваку корист и добит цијелу.

Ко никада, нас не изда и никад` не прода,
зар то није земља ова, по којој се хода.

Сва од шума и извора и дивних салаша,
па, зато је људи зову: „ Друга мајка наша“.

Хвала земљи што нас чува, поји нас и храни,
и што све нас, од вајкада, од биједе брани.

Зато вазда, сву природу тако чуват` треба,
и вољети као очи, ил` Сунце са неба.

Поновићу, сваки човјек морао би знати,
да је нама, ал` баш свима, земља друга мати.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„ Земља је Божја супруга, она храни живе и чува мртве.“
Маркс

Нови Сад, новембар 2024 љета Господњег

MOЖДА САМ, А МОЖДА И НИСАМ – Иво Торбица

МОЖДА САМ, А МОЖДА И НИСАМ

Можда сам ја и даље само један
Обичан човек и наиван занесењак
Kоји слепо верује благим осмесима
И оном чистом сјају и искрама у очима
Можда сам, а можда и нисам

Можда сам последњи на овоме свету
Kоји без престанка мирисну душу и срце
Попут свиле, милује преко рима и стихова
Великих песника, из неког другог времена
Можда сам, а можда и нисам

Можда сам једини који, док те посматра,
Пожели да смо негде далеко, сами
Не штедећи преостале године живота
Сваки могући дан и трен, само за нас
Можда сам, а можда и нисам…

ПОКРАЈ РЕКЕ – Иво Торбица

ПОKРАЈ РЕKЕ

Покрај реке шетамо, бројећи тренутке среће.
Њени нежни валови нам успомене исписују.
Поред њих, грли нас путељак и младо дрвеће,
И усахле усне, најзад, крећу да се додирују.

У звезданој ноћи, нико нам ништа не може,
Јер нас небески лампион у сваку стопу прати.
У шкољци љубави бисерни пољупци се множе,
У трену кад у заљубљена срца пожуда сврати.

На топлом ветру јасике шуме и јавори машу,
Будећи у нама страст и сваку емоцију чисту.
У нашим сновима, оне царског дората јашу,
И као ласте лете, носећи на крилима жељу исту.

ЈУТРО – Саша Козић

ЈУТРО

Јутро прождире ноћ,
мириси свитања
испуњавају вечност
насталу у сну, рађања зоре.

Сунце пуног обима јавља се тихо.
поштујући мир спавача.
Птице покушавају да певају,
оде рађању јутра, упркос магли
која јури тренутак сунца,
да нестане уз само свитање.

Настави са читањем “ЈУТРО – Саша Козић”

БОРБА-Здравка Пап

Соколови наше земље
Небом да се разлетите и
Божију вољу спроводите

Где је соко соколио
И крилима лепршао
И у снази пркосио

То је било на Косову Пољу
Кад је Соко мачем ударио
И победу душом остварио

Нема више слоге и јунаштва
И борбеног духа да се хвали
И преузме храброст од предака

Сад је туга заузела место
У њој народ кука и плаче
Нема више борбе и јунаштва

BELI JORGOVANI

Da mi je otići carstvu četinara
da u hladu živim srećno danak koji
tamo gde još drema rodna kuća stara
da se bolna duša kraj nje upokoji

Da je da nad dušom nova zora grane
da obasja suncem sav proplanak sveli
pa da sveta rosa kano milost kane
tamo gde cvetaju jorgovani beli

Tamo gde mi vetar nežno misli njiše
gde mi poljsko cveće mirom dušu hrani
gde jorgovan beli najlepše miriše
tamo gde još sviću ponajlepši dani

Još istinu bolnu sanak od me krije
usahlo mi telo, snage nema više
da potrčim poljem da mi je al’ nije
kad jorgovan beli poljem zamiriše.

autor
Jovica N. Đorđević
16.11.2024g.

BANANIJA-Miroslav Krnjeta

Rodna gruda majka Srbija
postala dilerska Kolumbija,
zavladali cenzusi i mafija
prašte pistolerosi kao
da je Sicilija.
Drugovi i karteli haraju
narodu kičmu kidaju,
sinovi im se bahate
a oni Srbiju pljačkaju
i sakate.
Gadovi prodani nam
mozgove ispiraju
priče o časti  serviraju,
zatvori samo za sirotinju
radnika i seljaka gledaju
kao životinju.
Kakva ološ kroji nam sudbinu
kakva budućnost sa Gazdama
ništa neće ostati Srbinu
sve prodali stranim donovima.
Bahatost,sila je službeni jezik
sudije od velikog vrača papagaji
osude neku prljež pa
je to državni praznik
a bogate i dilere taji.
Samo seci nema sadi
čupaj šume kule gradi
za dukate šaku vlasti
ližete đonove carskoj kasti.
Kakvo carstvo laži
i zakoni prerije,
Srbija preko mora
u tuđinu beži,
narod tone u bedu
depresije.
E bogate izdajničke poglavice
narodu niste ostavili ni mrvice,
opet si narode sirotinja raja
globe ti i kutiju jaja.
Srbijo pogodila te tragedija
postala si zemlja bananija.

СЛАВУЈ СА МЕСЕЦА Александар Недовић

Вечном дечаку

Узалуд време расипа боре,
Црта по лицу скицу смакнућа.
Сламени шешир и штап од леске,
Уморна душа пеца сванућа.

Док звезде бразде небеска поља
И дах тишине груди пресеца,
Вечити дечак посматра реку
И слуша славуја с Месеца.

Кажу му горе нема живота,
Песма је визија, привиђење.
А сетно срце дрхти на мразу,
И чека зору, ново рођење.

Злокобни људи мрзе и жуде,
Новац и интерес, борба и бој.
А он крај чарде испраћа лађе,
Упија спокој и славујев пој.

Погрешне године за сањаре,
Дволични срушише и овај век.
Дечију радост гуше олује,
Доследност остаје једини лек.

Под веслом шајке спавају бајке,
Од силних трска крије кепеца.
И ове ноћи веран самоћи,
Кисне и слуша песму Месеца.

Недовић Александар

ВЕСНИЦИ – Андреја Ђ. Врањеш

ВЕСНИЦИ

Моји су песници обични људи,
масних шешира, зараслих брада,
што снивају снове, топлих боја,
спавају на клупама лучким,
испод попрсја преварених хероја.

Учесници свих истина, свих дилема,
изгибија и проблема,
свога рода оријаши. Настави са читањем “ВЕСНИЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ДАЉИНЕ – Душан Комазец

Пошао су небрање родословни мили брате
на крај света, где те маме амбиси и суноврати.
Награјис’о као жути, разбудио неповрате
и беспућа која кличу: “ајд’наврати”, “ајд’ наврати”!

У пролазу сврати мало до Жегара, Невесиња,
па исчупај корен сваки да те на род не подсећа.
Тек си крен’о, а већ ти је црна коса пуна иња,
Јер знаш да те тамо чека хук тишине, судба псећа.

Ал’ за сваки случај брајко бар икону ти понеси,
тамјан-зрно и кандило и кад навре пуста жеља
упали их, па кад ти се душа мало онебеси
прокапаће Божје сузе из очију светитеља.

Тамо нема варенике, плавог неба, славских свећа,
ни ливада ситноцветних пуних смиља и босиља.
Тамо нема јадиковки, трнов-глога, ни распећа.
Никог нема да те куне, никог да те благосиља!

Свик’о си се, мада често сниваш стазе завичајне.
Време хујно прошлост брише, мислиш свака рана срашће,
ал’ понекад сред поноћи разбуде се мисли кајне:
“храм ми тамо далек беше, а сада је ходочашће”!

Док те скрива хуј даљина, дах безнађа и прелести.
у твом срцу родословном све више се копља ломе?
По прамењу јада свога препознаћеш “благовести”.
Док се молиш Христу-Богу на језику немуштоме.

Пошао си у небрање, а стаза ти колотечна?
Далеко си од извора, све мање те овде има.
Кад осетиш крај је свему, светиња те чека вечна
благовесно усидрена, међу нама пролазнима!