Категорија: Aleksandar Nedović

 

Улицама уснулог Мостара,
као вила са цвећем у коси,
шетала се моја љубав стара,
босонога, по јутарњој роси.

Гледао сам без речи и даха,
како лице у Неретви мије.
Кожа беља од звезданог праха,
у очима праскозорја крије.

Гледао сам са Старога моста,
да јој приђем није било снаге.
Ту сам био дух презрелог госта,
ружна страна једне приче драге.

Давно сам јој дао обећање
да у Босну више нећу доћи.
Да ли жеља, или покајање —
отишао сам јој једне ноћи.

Нисам хтео да ме опет види,
већ да само прошетам по граду.
Уме Мостар души да се свиди,
да јој пружи утеху и наду.

Судбине су писане одавно,
сваки корак део је тог плана.
Васељени све је просто, равно —
не разуме душу пуну рана.

Срце поче као топ да туче,
одмах сам је познао по ходу.
О томе нас у школи не уче —
зашто људи од вољених оду?

На тој стази сви правимо грешке.
Река тече, љубави су нове.
Али прошлост попут казне тешке,
у зорама дође нам у снове.

Све пролази, сви знамо тај део,
одрастањем део смо те приче.
Писао сам, а опет бих хтео —
све те приче некако ми личе.

Гледао сам са Старога моста…

САД НА САМОМ КРАЈУ

Сад на самом крају Апостолског поста,
Када све је кротко, и чемер и мед,
Пред иконом клечи шта од мене оста,
Низ чело ми ватра, а низ кичму лед.

Сустижу олује у часу тишине,
У оскудном трену превирања душе.
Суздржавам порив док вуку даљине —
Слабости човека што темеље руше.

Борби краја нема, катарза је тешка,
На кантару лебде лична достигнућа.
Само један уздах, једна мала грешка,
И грабимо понор уместо сванућа.

Сад на крају пута, кад ситан је корак,
Као да је сваки од претходног тежи.
У срцу су жудње и осећај горак,
Нечастиви вреба, искушава, режи.

Прилазим Распећу, склањам се од тога,
Молитвама зидам срушене олтаре.
Литургијска зора грешника и Бога —
Загрљај аскете и иконе старе.

Прашина смо били, прашина нас чека,
Само душа живи кроз векове дуге.
Љубав је сва мудрост, нема другог лека,
Сви путеви злобе воде нас до туге.

Сад на самом крају Апостолског поста,
Када све је близу — скок и потонуће.
У загрљај прими веру као госта,
И грли спасење кроз свето свануће.

Сад на самом крају Апостолског поста…

 

Дође ми тако, слике зароје,
Малени дечак, шума, поточић.
У руци Башта сљезове боје,
У машти Грмеч, Хашани, Ћопић.

Све беше просто, био сам дете,
Зврндов што иште звездане зоре,
Што сања Орлове како лете
И воли Јежа, Бранкове форе.

Лако се сруши то царство књига
Кад живот страшне проблеме пружи.
И стварно — срећа, па десет брига —
Зар живот само за тугу служи?

Кад стигне слутња од ноћи црња,
Будућност буде ко пена мека.
Јаве се пољар Лијан и Луња,
Време што верно у души чека.

Оживе дани из ђачке клупе,
Време кад срећа био је план,
Лепоте Уне, описи Крупе —
Слике што лако испуне дан.

Тек сад разумем — тај дечак живи,
Само се скрио, тако му драже.
Крију га магаре и мишић сиви
И мачак испод Бронзане страже.

Кад падну магле, бледи тренуци,
Вера стрпљењу дарује снагу.
То сам што јесам — сањар по струци,
Маштом дечака у инат врагу.

Дође ми тако, слике зароје…

 

СОНЕТ СУДБИНЕ

Неприметно ме је склонила од људи,
шапатом тихо рекла у хладу дуда,
слушај вапај срца, за тобом сам луда;
наслони своју главу на моје груди.

Да ли чујеш топот, што венама тече?
Набујали добој узавреле кише;
Знаш ли да због тебе, моја душа дише,
осећаш ли немир што дрхтаје сече?

Гледај ме у очи, да ли видиш тугу?
Предуго те сањам, жеља ме подстакла;
Опрости ми Мила, али волим другу,

срца нам се нису на време дотакла.
Нисмо се пронашли, препознали срећу,
судбине се чудним путевима крећу.

Александар Недовић

Хтела си тако мало,
пешчану плажу и ведро небо,
пар чаша вина и врт пун цвећа.
Времешни радио што век већ дише,
да свира тихо што може тише.
И да нас буди сетна шансона,
од петка до петка, без изузетка.

Хтео сам тако мало,
јутарњу кафу под трошним тремом,
тебе крај себе и једног мачка,
што нежно преде крај кућног прага,
док гледам твоја два ока драга.
Хтео сам срећу и слатке чари,
хтео сам љубав, не скупе ствари.

Хтели смо тако мало,
мир и спокојство лепих ситница,
зрно топлине и ритуале.
Тек једно ћебе за хладна јутра
и један јастук за нежно сутра.

Жеље су као снови,
то нису дукати па да се губе,
кад џеп се рашије од панталона.
Жеље су усне које нас љубе,
жеље су карма и васиона.

Хтео сам тако мало,
хтео а добио више.
У сваком трену још од почетка,
срећа ко твоја коса мирише.
И кад су снегови и кад су кише,
срце због тебе куца и дише.
Срећа се твојим именом пише,
срећа се твојим именом пише…

Александар Недовић

 

Ноћима плаче небо над Београдом,
Тмина је, лампе чкиље, једва сијају.
Царује пуста поноћ душом балканском,
У сенци модрих звезда лутам Скадарском.

Посматрам људе кроз прозоре времена,
Кафане ко музеји тајне чувају.
Под сваким кровом нека прича скривена,
У свакој чаши ехо твога имена.

Самотно срце тражи спас од лудила,
У грозду лажне среће, вину руменом.
Знам да је грешка, да би ме осудила,
Али на овај дан си ме пољубила.

У свакој песми слово да ме растужи,
Стих или тужна строфа, безброј сећања.
И виолина жели да ме оптужи,
Па сипа со на рану, бол да продужи.

Победник, свитање и укус пораза,
Сломљеном срцу зора гаси надања.
Милује киша сваку бору образа,
У бари видим странца тмурног одраза.

Јутро и ушће река испод тврђаве,
На месту наше клупе, храст је посађен.
Иницијали, срце, даске пропале,
Уједом времена, прошлост су постале.

Александар Недовић

Зашто си дошла, малена вило,
Нисам ја онај кога си снила.
Све што је лепо твоје је било,
Али си гнездо крај другог свила.

Насмеј се драга, обриши сузе,
За један живот човек се роди.
Умири немир дрхтаве блузе
И где год желиш, ноћас ме води.

Дозволи да ти миришем косу,
Док ми на руци безбрижно сањаш.
Са твога тела да пијем росу
И гледам како спокојно спаваш.

Ниси погрешила, срно моја,
Набаци осмех на лепо лице.
Моја је прича сплет тамних боја,
А твоја сунце и љубичице.

Допусти да ти додирнем усне,
Тако ћу сазнати, да ли си сан?
Ако свет сутра ко балон пукне,
Ми ћемо имати бар овај дан.

Погледај срећо рој младих звезда,
У свакој можеш пронаћи себе.
Са јутром иди рају свог гнезда,
А ноћас ја ћу чувати тебе.

Александар Недовић

САН СТАРОГ АЛАСА

Неуморно време брзо пролази,
Промичу ми дани као трептаји.
У неповрат живот тихо одлази,
Тужном крају, злу ил’ рају, потаји.

Једном ћу да кренем, да се отиснем,
У дрвеној шајци стазом немира.
Да ревир у души веслом потиснем,
На пучину мора, душу свемира.

Судбини у поход ћу запловити,
Једрењаци бели ће ми трубити.
Као обешењак ћу забродити,
Свитањима лепе жене љубити.

До паса ћу густу браду пуштати
И на пруге мајцу плаву носити.
Са лађама царским свуд ћу лутати
И уместо туге срећу просити.

Ко славни Магелан док откривам свет,
Са палубе често замишљаћу њу.
Пратиће ме верних албатроса лет
И најлепше звезде, ко у једном сну.

Носићу и шешир, очев, сламени,
Док браздим са сидром страшне таласе.
Да дрхтаво море спокој замени
И смири морнаре, моје аласе…

У плавој даљини наћи ћу свој мир,
У маленој чарди покрај обале.
Па ту у тишини нек ме узме вир,
Крај животног друга, шајке пропале.

Старим Апатинцем реком лађарим,
Грабим прилику, сваког новог јутра.
Док надиру седе ја још сањарим,
Говорим у сну да одлазим сутра.

Неуморно време руши надања,
Живот као галеб журно пролети.
Касно је за жеље, пуста маштања,
Збогом океани, снови проклети.